На овом острву у индонежанском архипелагу живе наши главни јунаци: 11-годишња Керија, њен млађи рођак Селаи и мајмунче Оши.

Керија живи на ободу огромне прашуме са оцем, који ради на плантажи палминог уља. Једнога дана у посету им долази њен млади рођак Селаи, припадник домородачког племена Пенан, да потражи уточиште од корпорација које крче прашуму и угрожавају његову номадску породицу. Керија, Селаи и Оши кренуће у борбу против уништења које прети древној прашуми, што ће уједно бити прилика и да Керија открије истину о свом пореклу.

Ово је друго остварење швајцарског редитеља Клода Бараса, осам година након што је дебитовао светским хитом „Мој живот као Тиквица”, који му је донео два Цезара и две номинације за Оскара.

„Дивљаци” су намењени деци старијој од осам година, а инспирисани су причама Клодових бака и дека који су живели у алпским селима, у свету без аутомобила и путева, ослањајући се само на сопствене ресурсе.

У жељи да што верније дочара ову причу, Барас је ишао на Борнео да упозна племе Пенан, а велика инспирација био му је и швајцарски активиста Бруно Манзер, који је био веома ангажован у одбрани борнеовских прашума, пре него што је 2000. нестао тамо, под сумњивим околностима.

Филм је урађен у сарадњи са бројним организацијама које се залажу за заштиту биолошке разноврсности, шума и одрживу храну, попут Фудвоча, Фонда Бруна Манзера, француског огранка Гринписа, Пројекта Калавејт и других. Они су понудили своје знање и подршку Клоду Барасу у решености да заштити живи свет и позове на оштрије мере за окончање крчења шума, те заустави екоцидне пројекте на Борнеу.

Почетак филма је заиста очаравајућ: чак и пре него што се појави прва слика, публика је позвана да пробуди своја чула слушајући аутентичне звуке прашуме у мраку биоскопске сале. Искуство је незаборавно, једногласни су гледаоци широм света, а у филму подједнако уживају и деца и родитељи.

Критичари су такође писали хвалоспеве о овом остварењу: „прелепо саосећајан филм који једноставно прича о неким од најсложенијих ствари у животу”, нуди мудру мешавину „шарма, еколошке свесности и уважавања других култура”, увлачи вас у „џунглу која пулсира од живота”, са ликовима чије емоције су стављене „испред заплета, гегова и референци на поп културу, са великом духовитошћу, искреношћу и визуелном раскоши”...

Након светске премијере у Кану, „Дивљаци” су обишли бројне фестивале, а награђени су за најбоље остварење фестивала Велики мали филм у Милану.

Сем што указују на неопходност очувања природе, деструктивне поступке прехрамбене индустрије и прекомерну експлоатацију сировина, „Дивљаци” преиспитују, без имало приговарања, неодоливу привлачност коју осећамо према модерности. Њој је и сам редитељ успео да се одупре, одлучивши се за захтевнију технику кадар-по-кадар (стоп моушн).

Цео филм је рађен ручно: главе и лица су прављени од смоле и силикона са жичаним скелетом, а сценографија је прављена од бојене глине, попут мини позоришних кулиса. Аниматори су потом физички померали лутке милиметар по милиметар (руку, главу, обрве, уста) и сваки покрет фотографисали. Једна секвенца од неколико секунди филма захтевала је понекад и цео дан рада.

Ипак, Барас је остао веран овом аналогном стилу као својеврсном изразу свог чврстог става: ручно, опипљиво и „живо” насупрот дигиталној хладноћи и компјутерској извештачености као симболима индустријског разарања које филм критикује.

– За мене је ова техника нека врста отпора према свету компјутера и виртуелног. Упркос техничкој сложености коју она подразумева, никада не бих направио филм уз помоћ CGI (компјутерски генерисаних слика). Имао сам потребу да будем у директном контакту са стварношћу, да физички делим сет са директором фотографије и аниматорима, да се суочим са материјалношћу и физичким ограничењима кулиса и лутака, а везе које креативни људи стварају на снимању за мене су суштина овог посла – објашњава Барас.

Иако је у почетку имао на уму „милитантнији” сценарио, одлучио је да је много ефикасније да политичко-друштвене теме провуче кроз свакодневни живот јунака и да деци, којој је филм, превасходно, намењен, понуди трачак наде.

– Не смемо изгубити способност да видимо чудесност у стварима. То није само питање дивљења нечему, већ храњење нашег ума и повезаност са другима. Нешто попут онога кроз шта пролази моја хероина Керија: упознајемо је као девојчицу која живи „у телефону” пре него што ће бити приморана да отвори очи и допусти да је преплави лепота света који је окружује – поручује Клод Барас.

Филм је снимљен уз подршку Швајцарског филмског центра и Канцеларије за културу, а домаћи дистрибутер је Five Stars Films.

„Дивљаци” су синхронизовани на српски језик и стижу у домаће биоскопе од 27. новембра. Биће на репертоару следећих дворана: Синестар Београд, Нови Сад, Панчево и Зрењанин, Туквуд Синеплекс, СинеГранд Раковица и Ниш, Синеплекс Ушће, БЕО, БИГ, Делта, Галерија, Крагујевац и Ниш, Абазија Палић, Еуроцинема Суботица (29–30. 11), мтс Дворана (од 1. 12), Културни центар Златибор (4. 12), Центар за културу Пожаревац (6. 12), Културни центар Чајетина (15. 12), Културни центар Панчева (8, 10. и 11. 12)...

Извор: Кућа добрих вести