У изложби „Транс–лавиринт“ Попивода наставља развој своје препознатљиве естетике: комбинацију акрилне боје, метала, дрвета и транспарентних површина, сложених рељефа и исцртавања многобројних линија које граде густу, полихромну мрежу симбола. Лавиринт и решетка — његови кључни мотиви — обликују визуелни и концептуални оквир поставке, отварајући питања идентитета, заробљености, структуре и унутрашње потраге савременог човека.

Нова серија радова обухвата слике, рељефе, скулптуре и објекте, који заједно формирају простorni доживљај у коме се прелази из дводимензионалног у тродимензионално, из форме у идеју. Попивода гради контемплативне пејзаже линија, боја и материјала који позивају на тиху интроспекцију и личну интерпретацију.

Изложба „Транс–лавиринт“ представља уметников јасан, личан и тематски слојевит одговор на стање савременог субјекта — његову потрагу, лутање, структуре које га обликују и путеве који га воде ка излазу из унутрашњих и спољашњих мрежа.

Уметнички рад Рајка Попиводе карактерише сложно испреплитање материјала, простора и метафора кроз слике, објекте и скулптуралне форме које истражују егзистенцијалне теме као што су заробљеност, идентитет и стање човека у савременом свету. У свом досадашњем раду, па тако и на најновијој изложби у Галерији Б2, Рајко Попивода није строго раздвајао скулптуру и сликарство, већ је прибегавао процесу који је комбиновао ова два медија, често прелазећи из једног у други и обрнуто. Ова мешавина техника, где је рељеф постајао слика, а слика добијала тродимензионалне елементе, учинила је његов рад препознатљивим и дала му могућност да се не ограничава на један медиј, већ да прилично храбро и маштовито истражује различите могућности које ове комбинације допуштају. Ова синтеза била је, и чини се остаће, основа његовог истраживачког приступа и рада у пољу уметности.

На радовима из најновијег циклуса Попивода наставља да користи слојевите површине, комбинујући акрилну боју и друге материје како би постигао богатство и дубину, односно тродимензионалност. Различитим апликацијама, додацима од дрвета или метала на саму бојену површину, Попивода ствара специфичан поетски симболизам који подједнако плини својим минималистичким формама али и бојом која долази као последица исцртавања многобројних линија акрилним фломастерима. На тај начин уметник гради сложену структуру, мрежу испреплетаних линија и симболичних форми и патерна. Ови симболи не носе једно, већ вишеструка значења, отварајући простор за личну интерпретацију посматрача. Користећи различите материјале, клирит, месинг, дрво и алуминијум, он ствара транспарентне, рефлективне и чврсте површине које функционишу као супротстављени елементи, крећући се од пуног ка празном, од видљивог ка невидљивом, од светлог до тамног.

Попиводин рад поседује неколико препознатљивих „тематских кључева“ који се провлаче кроз његове циклусе и који на најбољи начин осликавају његову поетику. Лавиринт као један од њих основни је елемент и предложак, полазна тачка, такорећи, сваког његовог рада из најновије серије. У питању су радови различитих формата које Попивода ради на дрвеним панелима. Рајко користи неколико различитих патерна који формирају интригантан „мозаик“ налик лавиринту који функционише не само као графички предложак и основа сваке слике, већ и као уметнички кредо, знак препознавања и уметников лични печат. Лавиринт је метафора за стање духа савременог човека, појединца који је заробљен у личном кавезу, онеспокојен страстима и губитком контроле у глобализованом свету. Оно што уметник жели да нам каже јесте да је тражење сопства и изгубљених идеала у ствари излазак из лавиринта савременог хаоса у коме живимо.

Лавиринт, посматран као уметничка тема, отвара простор за промишљање о човековој трајној потреби да пронађе пут кроз сложене унутрашње и спољашње структуре постојања. У овом мотиву Попивода препознаје различите метафоре за лутање кроз идентитет, памћење или друштвене механизме који обликују савремени субјект. Као визуелни или концептуални образац, лавиринт постаје сцена за драматургију избора, скретања и понављања, при чему свака путања носи потенцијал за спознају или заблуду. У уметничком делу он функционише као симболички простор у којем се субјект суочава са сопственим границама, док истовремено открива суптилан пејзаж скривених могућности и неизвесних излаза.

Дипломирао и магистрирао 1978. у класи проф. Миодрага Мише Поповића на Одсеку за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду. Члан УЛУС-а. Почевши од 1979. одржао је низ самосталних изложби у земљи и иностранству и учествовао на великом броју колективних.

Добитник је више награда и признања, међу којима су: Награда из Фонда „Сретен Стојановић“, Факултет ликовних уметности у Београду 1976; Прва награда на изложби скулптура у слободном простору, „Простор 92“, 1992; Награда за скулптуру на 36. Октобарском салону, 1995; Награда „Златно длето“, Пролећна изложба УЛУС-а, Београд, 2002; Награда на Јесењој изложби УЛУС-а, Београд, 2006; Прва награда Новембарског салона визуелних уметности, Народни музеј, Краљево, 2017.

Његова дела се налазе у бројним јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству, између осталих: Народни музеј Србије, Београд; Музеј савремене уметности, Београд; Музеј града Београда; Музеј Зептер, Београд; Народни музеј Крушевац; Народни музеј Краљево; Народни музеј Црне Горе, Цетиње.

Аутор је више скулптура у јавном простору.

Извор: Кућа добрих вести