Његове фасцинантне идеје оставиле су трајан траг у свим областима друштвеног живота, а славни аустријски неуролог је у само једној реченици објаснио и како препознати глупу особу.

Једна од његових најпознатијих изјава јесте тврдња да је "први и најпоузданији знак људске глупости потпуни недостатак стида". Безброј пута смо се уверили да су мудре речи зачетника психоанализе – жива истина. "Када се нађете у ситуацији да се стидите због туђег понашања или изјаве, или се чудите нечијим сулудим поступцима, а та особа очигледно не осећа срамоту, одмах знате са ким имате посла", закључио је Сигмунд Фројд.

Ово запажање превазилази психоаналитичку теорију и постаје практично средство за процену других. Особе којима недостаје тај унутрашњи "регулатор" способне су да чине нелогична дела или изговарају оштре речи без и најмањег стида, демонстрирајући непоколебљиво поверење у сопствену исправност, чак и када чињенице указују на супротно.

Психолошки механизам стида служи као нека врста заштитне баријере и упућује на неслагање између сопственог понашања и друштвених норми или етичких стандарда. Када неко не осећа нелагодност због сопствене грешке или нетактичности, то обично значи да је његова веза између свести и моралног компаса – прекинута.

Ту дисхармонију често доживљавамо као осећај стида због друге особе, што би требало да послужи као знак упозорења. Недостатак самокритике и рефлексије претвара таквог човека у самоправедног незналицу који не само да греши, већ и агресивно брани свој став, верујући да је једини исправан.

Интеракција са људима који поседују такву особину захтева развој специфичне комуникационе стратегије усмерене на одржавање сопствене психолошке сигурности. Кључно правило је уздржавање од покушаја доказивања своје поенте или преваспитавања друге особе, јер је недостатак стида чини имуном на рационалне аргументе.

Одржавање емоционалне дистанце и смирености је најефикаснија тактика: хладан одговор разоружава провокатора, лишавајући га жељене реакције. Успостављање јасних граница, изражених кроз директно одбијање наставка непријатног разговора, помаже у заштити личног простора од упада туђе апсурдности, кажу психолози, потврђујући теорију коју је давно поставио Сигмунд Фројд.

Анализирање оваквих ситуација је корисно не толико за промену противниковог става, колико за спречавање сличних сусрета у будућности. Важно је препознати да многи људи са том карактеристиком себе искрено сматрају проницљивим стручњацима у свим областима, од политике до свакодневних ствари, што се посебно примећује на друштвеним мрежама.

Расправање с њима је узалудно и одузима енергију, јер им циљ није да пронађу истину, већ само да потврде сопствени его, да истерају своје. Схватање да туђа ограничења не би требало да постану лични терет омогућава човеку да или минимизира комуникацију или потпуно прекине контакт. На крају крајева, процена када се треба повући из бесмислене дискусије је најбољи начин да сачувате живце и потврдите сопствену мудрост.

Извор: Блиц жена