Напољу је тамно, ноћ и тама владају на нашим улицама, у нашим државама, на различитим континентима. Успели смо у току последњих неколико година уништити мир у свету, произвести ратове међу државама, ратове на нашим улицама. С правом се питамо: куда иде овај свет и наше друштво? Зар ни Бог не гледа на нас у овом тренутку да би променио наша срца? Налазимо се као у тами, као да смо закопани у неке нестварне гробове.

Но Бог у овом тренутку не остаје без реакције, не изговара прекор, не кажњава нас посебном строгошћу, него даје нам обећање: „Отворићу ваше гробове и извести вас из ваших гробова… Дах свој удахнућу у вас да оживите.“ Због ових речи Светог Писма можемо слободно казати да Велики пост и Велика недеља, које завршавамо на дан Ускрса, да су ова времена била време препорода, када смо допустили да Божји Дух уђе у беживотне стварности наше садашњице: у заморну службу и досадан посао, који се чини безвредним, у малаксалу молитву, у уништене или прекинуте људске односе, у тамне улице и градове нашег света.

Данас с покајањем у срцу признајемо: „Господе, живим у гробу – а Ти ме желиш извести ван.“ Дођи, изведи ме.

У томе нам помаже читање из књиге пророка Језекиља: Ускрс нам помаже да будемо способни разликовати живот са каменим срцем, или срцем пуним Духа Божијег. Пророк нам говори: Даћу вам ново срце, нов дух удахнућу у вас! Извадићу из тела вашега срце камено и даћу вам срце од меса. Дух свој удахнућу у вас да ходите по мојим законима и да чувате и вршите моје наредбе.

„Живот са каменим срцем“ значи кад сам ја увек у средишту: моја удобност, моја истина, моји интереси. Моја власт, моја држава увек прва, по сваку цену, па и по цену хиљаде и хиљаде, десетине хиљада убијених: понајвише деце, жена и старијих особа. Не гледа се на достојанство људи, на жељу већине за мирним животом, него по сваку цену своју или моју зараду, моју вољу.

„Живот по Духу“ је кад Христ има простора у мени: кад Његово Јеванђеље, Његова благост, Његово милосрђе обликују моје одлуке, понашање и вредности.

Апостол Павле каже: „Па ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети заједно с њиме. Знамо доиста: Христ ускрсли из мртвих више не умире, смрт њиме више не господари.“

Прича о Ускрсу је драма сваког људског живота: болест, смрт, жалост, неразумевање – и усред свега борба вере у Исуса.

Код гроба Исусова жене мироносице виде да је камен одваљен – то је један од симбола Ускрса. Нема камена на гробу, нема тела Исусова: он је слободан, грех, смрт немају више снаге над њим.

Који је то камен што затвара наше срце? Равнодушност? Потиснути гнев? Дуготрајна огорченост? Грех за који се грчевито држимо? Неограничена жеђ за влашћу и новац?

Драги у Христу, учинимо све да не будемо једни другима препреке или камен саблазни, него браћа и сестре који помажу у откотрљавању камена смрти из наших живота: охрабрењем, стрпљењем и милосрдним срцем.

А како се борити? Показује нам Исус: Он се представља као Краљ мира, док се око њега спрема рат. Он је миран, док друге обузима немир насиља. Он је сама нежност и уздржаност, док други узимају у руке мачеве и тољаге. Добар, док се тама спрема прекрити земљу, док се кује план његове осуде на смрт.

Као Краљ мира, Исус жели помирити свет у загрљају Оца и срушити сваки зид који нас дели од Бога и ближњега, јер „он је мир наш“.

Ускрс није догађај далеке будућност, јер у свакој Светој Миси поновно проживљавамо оно што је Језекиљ прорекао а Павле у својој посланици потврдио: Дух Свети оживљава оно што је мртво.

У тренутку претворбе Дух силази на хлеб и вино – и на нас – да и нас учини живим удовима Христова Тела.

Кад се причешћујемо, унапред, већ сада, доживљавамо Ускрс: већ сада примамо живот јачи од смрти, већ сада нас дотиче Дух који је ускрснуо Исуса.

Тако свака Света Миса постаје доживљај Ускрса: не само у нашем литургијском календару, него и у дубини срца! Приближимо се дакле Ономе који јесте Ускрснуће и Живот, Исусу Христу нашем Господу.

Сретан Ускрс желим свима вама!

Амен.

Распоред богослужења можете погледати ОВДЕ.

Извор: Надбискупија