Главни јунак је међународно признати диригент Тибо (Бенжамен Лаверн) који изненада сазнаје да болује од леукемије. У потрази за донором коштане сржи, открива да је усвојен и да има брата Џимија (Пјер Лотен). Џими је радник у фабрици и свира тромбон у малом марширајућем оркестру.

На први поглед Тибо и Џими немају ништа заједничко осим љубави према музици, али она ће бити довољна да их зближи. Тибо открива да и Џими поседује велики музички таленат и одлучује да исправи животну неправду и омогући му да сања снове о другачијем животу.

Редитељ Емануел Куркол каже да воли да се бави темама које су блиске његовом срцу, а нарочито га занима питање колико нас одређује порекло, а колико људи које сретнемо на животном путу.

Почетна искра за „Марш за фанфаре” родила се током припрема за други филм, о свету мажореткиња, који никад није угледао светло дана. Том приликом Куркол је упознао чланове лименог дувачког оркестра, музички потпуно самоуке. Нико од њих није знао да чита ноте, а композиције су свирали по слуху.

"Гледајући те људе свих генерација како се лепо друже, схватио сам колико су музика и оркестар важни као друштвена и емотивна спона. То је једна врста породице и начина живота, лек против усамљености, свеприсутних екрана и нашег све виртуелнијег окружења. Посматрајући њиховог вођу запитао сам се каква би му судбина била да је рођен у привилегованијем окружењу. Тада ми се појавила слика великог диригента који открива да има брата, члана дувачког оркестра као метафора културног, емотивног, друштвеног и музичког судара два света", објашњава Куркол.

Како признаје, није хтео да се ограничава јасним поделама између драме и комедије, ауторског и комерцијалног филма, класике и шлагера. Желео је да помири те супротности и пронађе неки облик баланса.

"С друге стране, зазирем од такозваних feel-good филмова (за добро расположење), који често умеју да буду превише сладуњави. Ако је овај филм дирљив, а надам се јесте, онда је то захваљујући емоцијама и људскости његових ликова, у којима препознајемо сами себе. Дирљиво је посматрати људе који, упркос суровости живота, остају великодушни и покушавају да пронађу своје место под сунцем. Управо то филму даје топлину и снагу", сматра редитељ.

Емануел Куркол је писао „Марш за фанфаре” са Пјером Лотеном на уму за лик Џимија, који је глумио и у његовом претходном филму „Тријумф” (2020).

Оба главна глумца су приватно солидни музичари, али су се за филм додатно припремали. Бенжамен Лаверн је месецима учио дириговање, а поједини музичари на снимању су му у шали рекли да је уверљивији од неких професионалних диригената са којима су сарађивали.

„Марш за фанфаре” је имао светску премијеру на Канском фестивалу и био је велики хит у француским биоскопима. Критичари су га назвали филмом „који нам је данас потребан” (The Sydney Morning Herald) у коме су „хумор, емоције и моћ музике у савршеном складу” (The People's Movies), док је неке подсетио на инспиративне приче о шармантним аутсајдерима као што су британски хитови „До голе коже” (Full Monty) и „Оркестар” (Brassed Off).

Од четвртка, 18. јуна, филм је на репертоару домаћих биоскопа.

Дистрибутер је Five Stars Films.

Извор: Кућа добрих вести