Свако има свој ритам.
Иако је добро осврнути се на оно што је иза нас, као и погледати будуће планове, ипак је најважније од свега живети у садашњости. Приликом прављења планова за наредну годину битно је да знамо колико је то што планирамо за нас реално и оствариво.
Ако ће неко, на пример, да поставља сваког месеца себи планове које можда не може да реализује, с идејом да ће га планови мотивисати и дати му снагу за акцију, а онда се осећати лоше ако му се неки планови изјалове, онда то за њега није здрава одлука.
Али, ако га и оно мало што је постигао мотивише за даље, онда је постављање месечних циљева једна афирмативна стратегија – онда је то здраво. Нису сви људи исти, па тако не постоји једно генерално „то је добро” или „не никако”. Што смо свеснији себе, способнији смо да препознамо и разликујемо оно што ће нас подржати од онога што ће учинити да се осећамо лоше. Ако смо, на пример, на листи од десет циљева штриклирали само неколико реализованих, и због тога себе доживљавамо као лошу особу, онда такве листе нису за нас.
Наши планови дају дирекцију нашем животу, дају нам доживљај контроле над сопственим животом, трасирају нас. Повремени биланси служе да видимо да ли смо на том путу или нисмо. То је диференцијација која треба да буде основна. А којим темпом смо напредовали, питање је енергије која варира и на дневном и на месечном нивоу, као и питање контекста у којем се налазимо. Важно је поставити питање да ли смо уопште могли да изведемо то што смо планирали за тај месец или годину. Локус контроле није увек на нама; треба узети у обзир и спољне факторе који креирају реалност.
Наш доживљај среће не зависи само од тога да ли смо испунили циљеве. Ако неко каже себи „супер је што сам постигао планирано, баш сам срећан због тога, сад идем даље”, то само значи да је за његово функционисање добро да прави планове и придржава их се. Међутим, неки људи не воле да јуре за постављеним циљевима. Њихов доживљај среће може произилазити из тога што су јединствени, имају свој темпо, граде свој аутентични пут и ритам који је у складу са њима самима и њиховим системима подршке, односно свим оним што ће их на њиховом путу подржати – њиховим здрављем, телесним стањем, позицијом на послу, односима са пријатељима, породицом, земљом у којој живе и сл.
То што немамо план за наредну годину, не чини нас неодговорним особама. Морамо бити одговорни за овај тренутак, за оно што радимо данас, јер је то пут ка ономе што желимо да постигнемо сутра. Уколико само гледамо у будућност, то нас може учинити анксиозним у очекивању да морамо испунити све што смо планирали.
Људи најчешће за наредну годину себи и другима желе срећу, несвесни да су сами ковачи своје среће. То није нешто што можемо да зграбимо и будемо задовољни, већ је тренутак који нам каже да смо на добром путу.
Када гледамо у своју листу постављених циљева од претходне године, увек је боље гледати у листу успеха, у оно што нас је током године чинило задовољним, а не да правимо листе пропуста и стварања лоше слике о себи. Треба да будемо благи према себи, да се похвалимо и наставимо у том смеру. То је као када васпитавате дете и кажете му: „То си баш добро урадио, баш си се трудио, само тако настави”. Дакле, афирмишите своје унутрашње дете.
Извор: Кућа добрих вести/Razvoj-karijere.com