Породица славног песника, сестре Лепа Топаловић и Мирјана Радивојевић са својим наследницима, поклонилa je целу Пајићеву библиотеку и архиву, укључујући пуно предмета из његовог стана, његове дипломе, медаље, оловке и друге лчне предмете.

Његов писаћи сто је такође део легата, као и каса његовог оца, славног ваљевског пекара, у којој је Пајић чувао комаде хлеба које је испекао његов отац. Сликовито и дирљиво сведочење о животу песника, његовом односу према свом народу, породици и хлебу ускоро ће бити приказано у Музеју српске књижевности на Бањици, у београдском предграђу у коме је Пајић живео и који је волео.

Пајић је још за живота започео формирање легата разним даровима Адлигату, у којем је био чест и радо виђен гост. Чак и тешко болестан, велики песник је сестрама поручио да му је посебно важно да се колекција књига са посветама нађе баш у нашој институцији.

Пајић нам је годинама поклањао књиге из своје библиотеке а даривао нам је и писаћу машину на којој је откуцао своју најпознатију песму „Србија“, која је постала једна од најславнијих српских забрањених песама. Како Пајић каже: „Ја сам био у Србији/Србија је на робији/Срби седе у кафани/што пијани што поклани/Срби леже поред друма/Из главе им ниче шума/А из сваке српске главе/Теку мутне три Мораве.

Породица славног песника, сестре Лепа Топаловић и Мирјана Радивојевић са својим наследницима, поклонилa je целу Пајићеву библиотеку и архиву, укључујући пуно предмета из његовог стана, његове дипломе, медаље, оловке и друге лчне предмете. Његов писаћи сто је такође део легата, као и каса његовог оца, славног ваљевског пекара, у којој је Пајић чувао комаде хлеба које је испекао његов отац. Сликовито и дирљиво сведочење о животу песника, његовом односу према свом народу, породици и хлебу ускоро ће бити приказано у Музеју српске књижевности на Бањици, у београдском предграђу у коме је Пајић живео и који је волео.

Пајић је још за живота започео формирање легата тако што је Адлигату, у којем је био чест и радо виђен гост, годинама поклањао књиге из своје библиотеке као и писаћу машину на којој је откуцао своју најпознатију песму „Србија“, која је постала једна од најславнијих српских забрањених песама. Како Пајић каже: „Ја сам био у Србији/Србија је на робији/Срби седе у кафани/што пијани што поклани/Срби леже поред друма/Из главе им ниче шума/А из сваке српске главе/Теку мутне три Мораве.

Председник Удружења Адлигат и директор Музеја српске књижевности, Виктор Лазић, каже: „Никада чуднија атмосфера него када смо преузимали овај легат. Као да је Петар био са нама. У истом тренутку срећа, због вредних материјала које смо пронашли и који ће ускоро бити доступни јавности, и туга, зато што нас је напустио велики песник и близак пријатељ.“

Извор: Кућа добрих вести