Како данашњи очеви доживљавају и обављају своје родитељске улоге? Да ли и колико брину о домаћинству и деци? Шта значи бити отац који је „татамата“? Шта чини равноправног партнера мами 21. века у Србији? Какав пример очинства данашњи очеви остављају будућим генерацијама родитеља?

Улоге мајки и очева у нашем друштву прилично су тврдо и конзервативно постављене. Родитељство се још увек подразумева као пре свега женска обавеза и „мајчин посао“ (она је та која мора о свему да мисли – то је њено „ментално оптерећење“). Овако постављене обавезе врло брзо постају терет који жену онемогућава да квалитетно функционише на било којој животној платформи, укључујући и родитељску. „ТАТАМАТА“ покренуло је мноштво питања и тражило одговоре међу испитаницима као што су очеви и мајке различитих генерација. Ставови по овом питању истраживали су се и међу ЛГБТИК популацијом, али се разматрали и ставови жена и мушкараца са инвалидитетом, као и ромске заједнице. Испитаници су такође били и млади који још нису у улози родитеља.

Резултат који је добијен пројектом “ТАТАМАТА” је заправо питање:

„Да ли је 11 минута дневно са децом довољно да тата буде татамата?’’

На ово питање даје одговор истраживање о родитељству које је спровела Кућа родних знања и политика уз подршку Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ, са циљем покретања дијалога на тему савременог родитељства.

РОДИТЕЉСТВО И ТАТЕ

Израз татамата углавном користимо да окарактеришемо човека који је вешт у неком послу - али које су карактеристике тата који вешто обављају посао тате?

У последње време се много говори о улози очева у одгајању деце, посебно у контексту

равноправности очева и мајки и значају укључивања мушкараца у “кућне послове”. Ипак, мало се зна о томе како очеви виде себе и своју улогу и шта би их мотивисало да проведу са децом више од 11 минута дневно, колико сада у просеку чине.

Ово истраживање је управо показало да данашње тате пре свега желе да проводе више времена са својом децом. Они који то нису чинили док су деца била мала, данас због тога жале. Њихов главни савет за друге очеве је: « Само будите присутни, будите ту свакога дана. »

Мајке, с друге стране, од својих партнера осим физичке присутности, очекују и нежност како за децу тако и за себе; више отворености и бољу контролу беса у тренуцима када понашање деце није идеално.

А шта кажу деца? Истраживање је показало да деца желе да их очеви више слушају, да их не игноришу, да им се не подсмевају, да не вичу и да поштују њихову различитост, интересовања и опредељења, те да се „не понашају као строге судије“. Очеви који се играју, шале, разговарају са својом децом и умеју да их саслушају, окарактерисани су као обожавана бића којима деца кажу: « Хвала. »

Велики број очева своју улогу види пре свега кроз строгоћу и традиционални модел у коме је отац, иако често одсутан, глава куће, узор и ауторитет. У том моделу, очеви виде мајке као сувише попустљиве, па су деца због тога лоше васпитана. Мајке се, са друге стране, са овим моделом не слажу, али то неслагање већином прећуткују. Деца то виде и позивају маме да говоре, да не трпе и не ћуте.

Други појавни облик је одсутан отац, који све допушта и прашта својој деци и не жели да их кажњава, а партнерку критикује због строгоће, како би пред децом оправдао своје одсуство из породичне заједнице.

Истраживање указује на то да се очеви осећају некомпетентно за родитељство у првим месецима живота детета, пре свега због културолошких образаца повезаних са дојењем и „природном склоношћу“ односно „урођеним вештинама“ жена за родитељство. Мајчинство се сматра доминантном родитељском улогом и ова перцепција је распрострањена мало више код мушкараца у односу на жене али је заступљена и међу женама.

Када се ради о циљевима родитељства, мајке својој деци желе да пруже подршку да буду своја, остваре своје циљеве и интересовања и буду задовољна собом.

Проблематизовање “патријархата” односно традиционално утврђених односа моћи у породици, у овом контексту не потиче (само) из личних преференција. Према налазима истраживања, главни проблем патријархата у родитељству је тај што он не одговара адекватно на проблеме свакодневице и изазове родитељства, нити усмерава људе ка фунционалној породици. Напротив, расцеп између окамењених улога и промењене свакодневице очеве и мајке чини незадовољним и неиспуњеним, а не доприноси благостању деце.

Дакле, потребно је да се кроз подршку мамама и татама и промовисање функционалних модела родитељства и партнерства говори јавно о бројним изазовима, преиспитивању сопствене адекватности и тражењу решења како би се и једни и други ослободили притиска родно стереотипних улога које породицу доводе до тачке пуцања.

Држава има могућност да им у томе помогне кроз увођење обавезног родитељског одсуства за очеве, као у Шпанији, Португалији и скандинавским земљама (а од скоро и у Пољској). Код нас ова могућност постоји, али се недовољно користи па је тако само један у сваких двадесет очева у потпуности укључен у родитељство. Обавезно родитељско одуство за очеве би унапредило положај жена на тржишту рада, али пре свега осигурало развој родитељских компетенција и самопоуздања за тате.

Процентуално најмања група очева у истраживању су били они који су присутни и посвећени родитељи и у партнерству са мајком једнако учествују у одрастању, развоју и васпитању деце. А управо то су татамате, нажалост у овом тренутку још увек у мањини - само 1 од 20 тата.

Иако је још увек мало оних који титулу татамате могу да понесу, назиру се обриси друштва у коме је сваки отац татамата и то је свакако добра вест.

Извор: Кућа добрих вести