БЕОГРАД, 4. августа - Летња школа “Свети Сава” организује сваке године креативни боравак у Србији наше деце и младих из дијаспоре, узраста од 10 до 18 година, а овог летњег распуста биће одржана од 4. до 13. августа у Београду, каже за интернет новине “Кућа добрих вести” председница Центра за Србе у ресејању и оснивач те школе Радмила Кунчер.Према њеним речима, деца кроз креативан рад добијају прилику да уче српски језик и ћирилицу, упознају обичаје и културу свог народа.
“Ове године, школа ће бити нешто другачије организована у односу на раније. Деца ће, наиме, уместо у неком месту у унутрашњости Србије, бити смештена у Београду у дому ученика 'Јелица Миловановиц'”, каже Кунчер и додаје да ће у Србији овога лета боравити тридесетак малишана и тинејџера из дијаспоре.
Школа је организована тако да се пре подне одржавају часови српског језика, књижевности и историје, а после подне разне радионице, спортске активности и сусрети са знаменитим личностима српске културе, посете позориштима…
https://dobrevesti.rs/%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B3%D1%9A%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5/item/565-%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%87%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%98-%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5#sigProGalleria8c8a933f5f
На часовима и радионицама деца се не оцењују, већ им се подстиче радозналост и развија љубав према српском језику и Србији. Организују се и излети до оближњих споменика културе, манастира, музеја, а на крају боравка припрема се приредба у чијој изведби учествују ђаци ове школе.
Сада већ бивше Министарство за дијаспору није поновило праксу из ранијих година, да финансира боравак ове деце у Србији, није ни расписало конкурс, па ове године програм њиховог боравка финансирају њихови родитељи, уз подршку Министарства просвете.
ЛЕТЊА ШКОЛА ЗА УЧЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА “СВЕТИ САВА”
До идеје да организује школу Кунчер је дошла након једне своје посете нашој дијаспори у иностранству. Деведесетих година прошлог века је као уредник културног програма библиотеке Града Београда организовала културни програм у иностранству, под називом “Песништво и језик - чувари народа”. Боравила је у Швајцарској и тада је из контакта са децом наших људи закључила да не знају свој матерњи језик, или имају мали фонд речи.
“Запитала сам се како ти људи сматрају да остану Србима ако не негују свој језик, веру, културу и по чему ће се препознавати. Сматрам да без обзира где живи наш човек, да ли је то у Аустрији, или Аустралији неопходно је да зна свој језик, културу и веру. Тиме никако неће умањити себе у очима етничке групе у којој живи, већ напротив, ми немамо чега да се стидимо, јер имамо дуготрајну културу и историју”, каже Кунчер која је по занимању професор југословенске и опште књижевности.
Убрзо је отпочела своју мисију. Одмах након повратка у Србију осмислила је пројекат летње школе за учење српског језика „Свети Сава“, намењена деци из дијаспоре, која се већ одржава 11 лета, а док сам пројекат траје већ 18 година.
Кунчер каже да и психолози указују на то да деца треба да знају свој матерњи језик, иако живе у другом окружењу, а то “знају” и владе других земаља.
УНЕСЦО - ДАН МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА
“Многе владе европских земаља финансирају у оквиру својих министарстава просвете учење матерњих језика миграционих група које се налазе у њиховој земљи. Такође, УНЕСКО је установио Дан матерњег језика, који се обележава 24. фебруара. Само сазнање да постоји Дан матерњег језика, указује нам од које је важности за сваког појединца знање језика народа одакле потиче”, казе Кунчер.
Из школе се Кунчер сећа пуно светлих примера. Тако су једне године боравила деца из Мађарске, српског порекла, која нису знала ни реч српског када су дошла, да би за 15 дана буквално проговорила на српском.
“Једна девојчица је чак написала песму на српском језику, коју смо штампали у зборнику дечијих радова. Тај зборник дајемо деци да понесу својим кућама”, навела је Кунчер која је свесна да се језик не може научити за 15 дана, али се може усадити љубав према језику и култури и неговати након завршетка школе.
Ако се тој деци не усади љубав према свом матерњем језику и према Србији, српски језик за њих може да постане нешто апстрактно, а ако не знају свој језик неће моћи добро да упознају свој народ и обичаје, закључује Кунчер.
Више о самом пројекту летње школе родитељи се могу информисати преко Министарства спољних послова, цркве, сајта Центра за Србе у расејању, а један од најбољих и најпрактичнијих начина је директно упознавање родитеља са овим пројектом када Кунцер дође у неку земљу, на позив Српске православне цркве, или неког удружења дијаспоре.
НЕ ТРЕБА ОД ДИЈАСПОРЕ НИШТА ДА СЕ ТРАЖИ, ОНА ЋЕ САМА ДАТИ
Кунчер напомиње да њен пројекат није усмерен на то да се анимирају деца и наговоре на каснији повратак у матицу.
“Да ли ће се неко вратити, или неће, зависи од низа околности, шта ће да студира, шта ће да ради, где му је породица, од чега ће да живи, где је његова љубав…, казе Кунчер и наглашава да је против присиљавања наших људи да се врате у Србију, инвестирају у њу…
“Многи праве пројекте са главним циљем да се ти људи врате. Не треба да их присиљавамо и призивамо да дођу. Ми можемо само да им кажемо: имате нашу лепу Србију и ако ви осетите и препознате те лепоте, направите нешто од тог свог осећаја”.
“Сваки успешан човек, Србин који је свестан свог језика и идентитета, своје нације, он ће бити далеко кориснији Србији сада у Израелу, Енгелској, Египту, него, рецимо, у мојој Азањи…”, каже Кунчер.
Она је мишљења и да се о дијаспори доста прича, а да се мало тога ради на њеном организовању и деловању. Постоје закони, стратегије, планови у оквиру министарстава, Привредне коморе, Просветног савета, разних институција. Много тога је лепо осмишљено и замишљено, међутим, ретко када дође до реализације.
Кунчеровој смета, како каже, и учестао инструменталистички однос државе према дијаспори, типа “само нека донесу паре и уложе у изградњу неке фабрике”.
“Држава чак нема ни тачну информацију колико тачно наших људи има у расејању, а да не говоримо о другим стварима”, указује она.
Кунчер о акцији портала “Кућа добрих вести”
Наше интернет новине планирају да, између осталог, покрену и акцију повратка младих (али и свих других који то желе) на село, а у цео пројекат укључила би се, према нашој замисли, и дијаспора. Како? - тако што би, рецимо, финансијски, у виду заједничког улагања (где би они који се враћају на село уложили своје предачко имање, рад, знање и добру вољу), а дијаспора финансијски помогла да се, на пример, на тим имањима (која могу бити и дедовина наших људи из расејања), организује производња органски здраве хране, бављење сеоским туризмом, развој сточарске производње, или козарства, или нечег сличног, од чега би могли да живе свој на своме и допринесу оживљавању и очувању наших села. Тако би и људи из дијаспоре могли да учествују у очувању често запуштене имовине својих и туђих предака, на коју би онда, једног дана када то буду желели, могли и да се врате и уживају у плодовима свог уложеног новца, уз осећај да су помогли свом ближњем, српском селу и Србији уопште. Странице наших интернет новина отворићемо за све корисне идеје и предлоге, како младих брачних парова који би желели да се врате на своја сеоска огњишта, тако и људи из дијаспоре.
Кунчер тим поводом тврди да је наша идеја одлична, али да није спроводива на кратак рок. Такође, каже да нам је потребна подршка државе.
“Идеја је одлична, прелепа је….Међутим, она је и дуготрајна, не може да се оствари ад хок. Суштина је да ли ће неко да заживи ту, да ли ће ту да пусти корене…Да будемо реални то су пројекти који морају да буду на државном нивоу и нешто што ће да буде трајно. Чак је и биЛо таквих сличних пројеката. Знам да је Санда Рашковић Ивић (по занимању психијатар и психотерапеут, била комесар за избеглице, председник Координационог центра за Косово и Метохију) имала идеју да се многи салаши у Војводини откупе и неке породице из белог света доселе на њих”, подсећа на некадашње идеје Кунчер.
Међутим, указује она, не може се ништа присилно, ни вештачки урадити. Много тога је индвидуално и питање је колико ће неко да свој културни и интелектулани потенцијал усредсреди ка том вашем пројекту и да ли ће имати неки велики мотив.
“То треба да буде далекосежно, добро осмишљено, као кад правите мост, пројекат се не прави преко ноћи, ово је мост међу људима, мост за будућност…”, оцењује могућност успеха наше акције професорка Кунчер.
Анегдоте: Шпански адвокат, швајцарски малишани
- Остао ми је у памћењу један шпански адвокат, српског порекла. Иако му је име и презиме чисто српско, није знао ни реч нашег језика и много му је било жао због тога. Тражио је да му помогнем, обезбедим речнике, литературу…
Такође, сећам се наше деце из једне српске породице у Швајцарској. Са њима и њиховом мајком сам се возила колима из једног града у други..Како је вожња дуго трајала, деца су изгубила концентрацију и ја сам, да би их анимирала, почела причати причу о Карађорђу. Уживала су. Када сам питала мајку зашто она сама то понекад не ради, одговорила је: волела бих, али ја то што сте ви испричали не знам, прича анегдоте из своје богате праксе са нашим људима у расејању Радмила Кунчер.
Извор: Кућа добрих вести
