Паолило, председница првог српског клуба међународне организације пословних и стручних жена (Business And Profesional Women – BPW), са седиштем у Нишу, каже да је конкуренција нашој Ивани за добијање овог значајног признања била заиста европска.  
Награду Ла Специа додељује међународна организација пословних и стручних жена BPW, која делује под покровитељством Уједињених нација, а додела је одржана крајем септембра ове године, у граду Соренту у Италији.

Ко је Ивана Савићевић?

У једној од најугледнијих светских ревизорских кућа "Дилојт" Ивана ради у њиховој канцеларији у Србији као старији ревизор, а жеља јој је да једног дана полаже испит за овлашћеног ревизора и да са поносом стави свој потпис на финансијске извештаје о пословању компанија.
О томе шта јој значи ово признање добијено у Италији, Ивана Савићевић за "Кућу добрих вести" каже да јој је та награда значајна "јер су ригорозни критеријуми на основу којих се додељује – Ла специа (La Spezia)".

Ове године, додала је она, „чак су направили и изузетак да и даље останем добитница награде, јер ја због посла нисам стигла да је подигнем. Како сам информисана, она се додељује за професионално достигнуће жена старости до 35 година. Послала сам и моју биографију, али ја нисам имала ту част да разговарам са члановима жирија, али верујем да сам на основу ње успела да добијем ту награду".
"Не видим себе као неког ко је урадио нешто изузетно, ја само радим најбоље што могу. У својој биографији чак и немам много тога. Постоји мој рад студента као асистента који је трајао пар година на факултету "Браћа Карић", након тога рад у "Лонг плеју" на маркетиншким активностима и односима са јавношћу (PR) и након тога рад у "Дилојту". Када сам размишљала зашто сам ја добила ту награду, помислила сам да је можда за њих било посебно то што су све те активности текле паралелно, што сам успевала да студирам и радим све те послове, који нису уобичајени јер захтевају пуно времена. А и поред тога студије сам завршила са просеком 9,97. Имала сам само једну деветку на факултету и то из социологије.

Рад у компанији "Дилојт"

Занимљива је и њена прича - како је дошло до тога да ради у "Дилојту", а коју је поверила нашим интернет новинама.
"За 'Велику четворку' (четири водеће консултатнске и ревизорске куће на свету), сам први пут чула када сам одлучивала о избору факултета. С обзиром да су ми подједнако добро ишле и природне и друштвене науке, одлуку о факултету донела сам на основу распитивања и истраживања о перспективним и добро плаћеним пословима . Након што сам уписала факултет, више сам се распитала о потенцијалним послодавцима у струци и сазнала да је "Дилојт" први из Велике четворке који је отворио канцеларију у Србији те, сходно томе, и најбоље позициониран у том моменту. Тако сам одлучила да ћу једног дана радити у "Дилојту".
На факултету нам је била обавезна стручна пракса након завршене треће године студија. Факултет нам је дао листу фирми у којима можемо обављати праксу, али ниједна фирма из Велике четворке није била на листи. Тада сам одлучила да ћу сама конкурисати. Нашла сам и-мејл (e-mail) адресу девојке која је радила у људским ресурсима Дилојта и послала свој "си-ви" (CV) у коме није било готово ничега везаног за ревизију - осим чињенице да студирам ревизију и да сам демонстратор на предметима управљачко рачуноводство и рачуноводство трошкова, јер су сви послови које сам радила током студија били везани за ПР менаџмент и организацију различитих манифестација.
Следећег дана добила сам позив из Дилојта да се ујутру појавим на тестирању у Београду. Тада сам још живела у Нишу. Ујутру сам села на аутобус и дошла на тестирање. Требало је да урадим кратак тест из енглеског језика и један подужи из рачуноводства. Рекли су да ће ми јавити како сам урадила и да ли могу да ме приме на праксу.
Кроз десетак дана су ме позвали и обавестили да сам одлично урадила оба теста, да тренутно немају слободних места, али да ће ме позвати чим се буде отворило место за почетника у ревизији. Ја сам своју праксу завршила у другој кући из Велике четворке, дипломирала и наставила да се бавим ПР менаџментом, што сам радила и док сам студирала. ПР менаџмент је заиста диван и динамичан посао, а ја сам при том имала и среће да се нађем у тиму фантастичних професионалаца у том послу тако да сам, у неком тренутку, потпуно заборавила на идеју о раду у Дилојту.

Једна од најтежих одлука у животу

Међутим, две године након неуспелог покушаја да добијем праксу у компанији „Deloitte“, зазвонио ми је телефон, непознат број, пријатан глас са друге стране пита да ли сам још заинтересована да радим у Дилојту, иако се нисам јавила на њихов последњи објављени конкурс. У првом моменту сам се збунила, али сам одговорила да ћу свакако доћи на интервју. Обавили смо интервју, ујутру су ми понудили посао и оставили ме пред једном од најтежих одлука које сам донела у животу, требало је да оставим иза себе све фантастичне људе са којима сам радила и који су ме научили свему што знам о послу који сам заиста волела и да кренем из почетка. Ипак сам одлучила да прихватим посао. Могло би се рећи да ми, за сада, не иде лоше, али тек ми предстоји усавршавање у струци и читав низ професионалних изазова.

Без помоћи једних другима - нема успеха

Овако је ова млада нада BPW-а описала свој успон ка “врху” и испуњењу својих снова, а на питање шта је “кључ” њеног успеха каже да „не зна човека који је сам успео да постигне оно што је постигао“. У избору факултета добила је огромну подршку своје породице, а касније кроз студије је сретала људе који су једноставно препознали, ценили и вредновали оно што она ради.
„У овој земљи је цео социјално-економски амбијент прилично специфичан и не може човек да не разуме младе људе, јер где год се окренеш наилазиш на 'зид', али моја је пракса да имам циљ који хоћу да постигнем и да се из све снаге за њега борим, каже Ивана за наше интернет новине.
Добијала је Ивана током свог живота и друге награде, али скромно истиче да јој те награде саме по себи нису толико значиле, колико сазнање да је лепо да знаш да се неко потрудио да то што си ти урадио прочита и да констатује да си ти у томе добар. Колико год мале те награде биле оне су чиниле да ја будем задовољна собом.
Није ми чак ни битно да ли ће неко написати нешто о томе или објавити, волим да знам да сам нешто урадила како треба, невезано за то да ли ће то донети неку материјалну корист или неће, да ли ће ико чути за то или не. Једноставно, све што радим, радим зато што ја желим добро да урадим. И када сам учила и студирала, моје је било да ја научим за мене. Да ли ће професор дати мени шест или девет, није моја ствар. И даље верујем да сам требала да добијем из социологије десет, али професорка није сматрала да је то довољно.

За госпођу Славицу Митић – Паолило, која је и председница Друштва за промовисање италијанског језика и културе „Данте Алигијери“, каже да је имала среће да је упозна током студија. „Она је била моја професорка италијанског језика и остале смо у контакту. Славица има способност да препозна таленат и то је управо њен највећи таленат. Она себе једноставно уме да окружи вредним људима и то је за свако поштовање. Била би феноменалан менаџер. Звала је једног дана и рекла да јој пошаљем CV (радну биографију), да ме предложи за неку награду. Нисам то узимала за озбиљно, све до тренутка када сам била формално номинована“, каже Ивана.