Кућа Добрих Вести

Login

Божићна посланица надбискупа Хочевара: И на земљи – мир људима!

Оцените овај чланак
(2 гласова)

hocevarНоћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Ко од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?

 

Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…!

 

Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Кнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?!

 

Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију!

 

Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?!

 

Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно!

 

Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав?

 

Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе?

Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели!

 

Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада!

 

Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“…

 

Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром!

 

Читајући Божићну посланицу у присуству новинара у седишту Београдске надбискупије, надбискуп Хочевар је обраћајући се католичким верницима Београдске надбискупије, пожелео срећан Божић и „браћи и сестрама источне традиције“, уз традиционални поздрав „Мир Божји Христос се роди“ и ,,Ваистину се роди". 

 

Распоред свих миса које предводи надбискуп Хочевар погледајте ОВДЕ.

 

 

О Божићним обичајима хришћана западног обреда

 

Исус Христ је, према предању, рођен 25. децембра у Витлајемској пећини, па је то датум Божићног славља. Хришћани западног обреда, и међу њима најбројнија Римокатоличка црква, Божић славе 25. децембра, према Грегоријанском календару, уједно и општеприхваћеном званичном календару, док вечерас, 24. децембра, породице у својим кућама свечано обележавају Бадње вече. Слављу се придружује и већина православних цркава које су прихватиле Грегоријански календар.

 

Остали православни хришћани, Руска и Српска православна црква, Света гора и Јерусалимска патријаршија, Божић славе према старом Јулијанском календару, 13 дана касније, 7. јануара. 

 

Све православне цркве ипак заједно славе Васкрс који има свој „природни календар“ и на тај начин изражавају неприкосновену припадност православном хришћанском учењу.


У католичким храмовима, где нас према старом обичају дочекују божићне јасле са сценом Исусовог рођења, Богомајком која Новорођеног повија у сламу, светим Јосифом, пастирима и мудрацима са Истока који му се клањају... служе се свечане мисе.


У домовима се свечано обележава Бадње вече за породичном трпезом а потом се у храмовима служи свечана поноћна миса и оглашава Рођење Исуса Христа.

 

Извор: Кућа добрих вести

 

 

 

 

 

 


Последњи пут измењено понедељак, 24 децембар 2018 12:39

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија