Кућа Добрих Вести

Login

Коронавируси и вируси ума: 7 грешака због којих оболевамо од дезинформација

Оцените овај чланак
(2 гласова)

INFORATTTTTTTTОдакле потиче то свеприсутно мишљење неоптерећено чињеницама, односно васколико антивакцинаштво, надрилекарство и завераштво, а који се по јавности, фејсбуцима и вајберима наших грађана изливају издашно попут септичке јаме? Зашто смо тако ирационално склони дезинформацијама?

 

Зашто људи верују у глупости? Посебно током текуће пандемије Ковида-19, када су оваква веровања опасна и по оно јавно, а не само по лично здравље? С тим у вези, зашто и јавне личности унаоколо шире будалаштине? Новак Ђоковић „алтернативну историју“, Владо Георгиев „алтернативну геологију“, а Жељко Митровић „алтернативну медицину“ (а „алтернатива“ чињеницама и доказима је, Ђуро, шта? неистина или лаж?).

 

Дакле, „небеске Србе“ као најстарији европски народ, планету Земљу као равну плочу, те „озонизацију крви“ као лек против коронавируса? Одакле потиче то свеприсутно мишљење неоптерећено чињеницама, односно васколико антивакцинаштво, надрилекарство и завераштво, а који се по јавности, фејсбуцима и вајберима наших грађана изливају издашно попут септичке јаме?

 

Конформизам је наша судбина, а јавно мњење диригент нашег менталног оркестра

 

Дежурни кривац за Петра Петровића са уплатнице тада су – масовни медији. Многи ће за „алтернативне чињенице“ (при)просто оптужити мрске интернете и фамозне „лажне вести“ (а неретко и руске обавештајне службе) који свакако пропагирају дубиозне, заверашке, псеудонаучне и лажне тврдње уопште. Па ће за ту скаредност просвећенији Енглези окривити свој Дејли мејл, Американци Фокс њуз, а овдашњи свет Информер и Пинк. И сматраће да се ту прича завршава, а она заправо тек почиње.

 

Наиме, „само“ 2.400 година пре интернета или синтагме „лажне вести“, и Платон је у својим дијалозима Горгија, Протагора и Држава такође писао о заблудама, обманама и реторичким манипулацијама које чине да поверујемо у лажи, а не у истину и чињенице. А шкотски новинар Чарлс Макеј још 1841. године објављује изузетну хронику и студију Невероватне популарне заблуде и лудило маса, у три следећа тома: „Националне заблуде“, „Специфичне лудорије“ и „Филозофске заблуде“ (ено је џабе на интернету, овде).

 

Супротно баш популарној заблуди, данас се најугледнији масовни медији, попут Би-Би-Сија, Гардијана или Њујорк тајмса, заправо директно ангажују на (из)ванредној едукацији за критичко мишљење и угибају од напора да раскринкају виралне дезинформације о Ковиду-19.

 

А злогласне друштвене мреже? Па, и Твитер је почео да забрањује дезинформишуће и надрилекарске садржаје о коронавирусу, Инстаграм је обрисао пост Јелене Ђоковић о опасности 5Г мреже, а Фејсбук укинуо категорију „псеудонаука“ за своје оглашиваче. Али, све то јесте са ограниченим успехом, упркос непојамном труду научника, експерата, националних и међународних здравствених организација, те и „традиционалних“ и оних „друштвених“ медија.

 

Кључно питање нашег медијског и друштвеног пејзажа, у здрављу или у пандемији, тада заправо гласи: зашто уопште наседамо? На дезинформације, лажи, гласине, заблуде, надрилекарштину, теорије завере и лажне вести? Зашто смо толико лакомислени и лаковерни, ударали флуоресцентну лоптицу преко мреже или само лајкове по мрежи? Дођавола, можда је повећи део одговорности и на нама самима. Споменути Платон је то назвао лажима које су у нашој души, односно у људском духу. Заиста, није довољно само оптужити медије и ципеларити новинаре, и сматрати да је иначе све бајно. Криви смо (и) ми, поручио би онај новосадски кантаутор.

 

Једноставно, не ради се само о томе шта нам медији говоре већ и о томе како размишљамо. Како тачно закључујемо, сматрамо и мислимо? Јер, будимо искрени, нити смо објективни, нити непристрасни. Људски ум – а не само новине, телевизија и интернет – такође јесте једна незгодна творевина која је пренапучена логичким и когнитивним грешкама, пристрасностима, хеуристикама („менталним пречицама“), предрасудама и заблудама. И уколико заиста желимо да победимо инфодемију – неопходно је да их спознамо и скапирамо. Ово су неке од њих:

 

Пристрасност потврђивања

 

У питању је „мајка свих заблуда“. Наиме, људска бића су распојасано склона томе да прихватају само оне информације које потврђују њихова постојећа веровања и мишљења. И/или да напросто игноришу или отписују оне информације које се супротстављају њиховим уверењима (најчешће, као некакву „заверу“). Сапијенси и активно трагају само за оним информацијама које потврђују њихове сопствене ставове, вредности, идеологије и погледе на свет.

 

Наш ум је и крајње пристрасан према онима који нам се допадају и/или личе на нас (по нагласку, музичком укусу итд.), па и отуда толика одбрана и заштита несувислих ставова Новака Ђоковића, иако чова није ауторитет ни за медицину, ни за историју

 

Другим речима, многе вести читамо да бисмо учврстили своја уверења, а не да бисмо се заиста информисали.

 

А успут, многи утешно желе да верују у то да су Бил Гејтс, Доналд Трамп или Владимир Путин крајње заинтересовани за њихове мале и безначајне животе и судбине. Зато, ако смо и до сада веровали да су митски „Американци“ намерачени да нам науде, или да су вакцине штетне, а да телефони „зраче“, тада ћемо комотно поверовати у то да је и САРС-ЦоВ-2 створен у „америчкој“ лабораторији (супротно доказима), или да ће вакцина против ковида-19, те 5Г мрежа такође бити штетне.

 

Пристрасност оптимизма

 

Већина људи у ама баш свим друштвима и културама света оптимистички верује у то да ће ствари „испасти добро на крају“ или у једну „неће ваљда (мене)“ логику. Зато људске животиње, по свим истраживањима, упадљиво потцењују реалну вероватноћу нпр. развода свог брака, банкрота своје фирме, губитка свог посла или пак добијања свог канцера од сланине и пушења. И остављају кишобране код куће пре изласка на наоблачену улицу.

 

Међутим, неоправдани оптимизам у коронавирусној пандемији тада нас излаже погрешним проценама и опасним понашањима, баш као и оптимистичким лажним вестима. На пример, да топло време убија вирус, да он није тако опасан, да оболевају само старији суграђани, или да ће све брзо проћи. А није тако, и неће.

 

Илузија супериорности

 

Хомо сапијенси су и претерано самоуверени у своје личне снаге или супериорне способности да се избаве из невоље и зла. На пример, готово 90 процената људи комотно сматра и да су они и бољи возачи, марљивији радници или бољи љубавници од просека, а што је и статистички и физички немогуће да буде истина.

 

Због ове илузије, људи не везују појасеве, не навлаче кондоме, и газе по мокрим керамичким плочицама након туширања. Док у текућој пандемији, управо зато комотно излазе напоље, не дезинфикују намирнице, жовијално батаљују све те проклете маске и рукавице док – хвала споменутој пристрасности и матери потврђивања – рекламирају и шерују баш такве „самоуверене“ и неутемељено храбре медијске садржаје.

 

Хеуристика доступности

 

Ова „ментална пречица“ значи да, приликом закључивања и доношења одлука, свести призивамо оне информације које су нам меморијски доступне. Односно које смо били запамтили, уместо и без да консултујемо чињенице и податке.

 

Људски ум манично трага за обрасцима и правилностима, јербо су му случајност или насумичност неподношљиве

 

Тада се радо присећамо „комшинице са трећег спрата“ која се баш „излечила“ хомеопатијом, акупунктуром или цеђеним соковима. Такође, многи људи јесу запамтили катастрофичке медијске садржаје о епидемијама птичјег (Х5Н1) или свињског (Х1Н1) грипа, а које нису резултирале у масовном помору становништва. Због ове хеуристике доступности, људи ће и текућу пандемију коронавируса о(т)писивати само као још једну „лажну узбуну“ и белосветску заверу.

 

Пристрасност ка ауторитетима

 

Људи су и хронично склони томе да поверују другим људима који јесу ауторитети, али и који се само представљају или рекламирају као такви. Отуда и сва она угравирана „Др“ по плочицама на улазним вратима лекара и доктора наука, баш као и лажни докторати, бели мантили, па и неудобне кравате по ТВ емисијама.

 

И зато, уколико је Жељко Митровић навео да су „италијански стручњаци“ попут „професора Маријана Францинија“, „професора Луиђија Валденазија“ или „Антонија Гаспарија, директора Орбисфере“, штагод, потврдили да „озонска терапија“ делује – многи грађани падају ничице пред ауторитетом титула и шатро угледних биографија, без проверавања чињеница.

 

Уз то, наш ум је и крајње пристрасан према онима који нам се допадају и/или личе на нас (по нагласку, музичком укусу итд.), па и отуда толика одбрана и заштита несувислих ставова Новака Ђоковића, иако чова није ауторитет ни за медицину, ни за историју.

 

Илузија груписања

 

Људски ум манично трага за обрасцима и правилностима, јербо су му случајност или насумичност неподношљиве. Зато „видимо“ животиње у облацима на небу, Исуса на тосту хлеба или предмете у соцу у шољици кафе (што се назива паридолија), али и непостојеће обрасце (имамо „систем“!) приликом коцкања, лотоа и спортског клађења. Међутим, на тај исти начин „гледања у шољу“, покушавамо да увидимо обрасце у глобалном или локалном оболевању од Ковида-19.

 

Људска бића су распојасано склона томе да прихватају само оне информације које потврђују њихова постојећа веровања и мишљења. И/или да напросто игноришу или отписују оне информације које се супротстављају њиховим уверењима (најчешће, као некакву „заверу“)

 

Па затим геополитички разматрамо Кину и Америку, Шведску и Италију, или Ниш и Нови Сад, односно ирационално конструишемо правилности тамо где их реално нема. И закључујемо стереотипне будалаштине попут „Швеђани су хладни“, „Новосађани дисциплиновани“ итд.

 

Ефекат вагона

 

Човек је и крајње друштвена животиња, због чега радо „ускаче у вагон“ популарних или масовних заблуда. И поводи се за „крдом“, такорећи. Комотно се придружујемо аплаузима на лошим концертима (и прекрстимо се и ако смо безбожни), баш као и актуелним веровањима, хобијима, бестселерима, популарним филмовима, исхранама и модама. Ођедном сви живи рекреативно трче и жваћу авокадо, зар не? Па, могли бисмо и ми да пробамо!

 

Конформизам је наша судбина, а јавно мњење диригент нашег менталног оркестра. Зато, уколико већина из наше друштвене мреже верује у то да вакцине изазивају аутизам (или се у коментарима испод вести пише само похвално о власти), мора да су у праву. Најзад, због овог ефекта (а не због научних информација) људи су ођедном и почели да нарајцано носе хируршке маске по улицама. Јер су видели да их фурају и други и Вучић.

 

Дакле, као људска бића, па тек онда и као конзументи масовних медија, (1) привучени смо оним информацијама које потврђују наша претходна уверења и ставове; (2) претерано смо оптимистични и (3) самоуверени; (4) закључујемо на основу оних информација које смо били запамтили, а не које су истините; (5) склони смо некритичком веровању стварним или лажним ауторитетима, те особама које нам се допадају; (6) увиђамо обрасце и правилности или измишљамо „приче“ на основу посве насумичних података; (7) спремно се придружујемо веровањима већине у нашем друштву.

 

А има тога још. На пример, наш ум је и необично траљав у (8) проценама вероватноће и (9) репрезентативности, (10) уопште не капира експоненцијални раст, (11) уредно брка узроке са корелацијом, (12) не прихвата случајности, па нетачно приписује узроке („све се дешава са разлогом“), (13) прецењује утицај појединаца или „лидера“ (насупрот околностима или ситуацији) и још којешта. И све је то рецепт за јавноздравствену и медијску катастрофу у пандемији или инфодемији, свеједно.

 

Не ради се само о томе шта нам медији говоре већ и о томе како размишљамо. Како тачно закључујемо, сматрамо и мислимо? Јер, будимо искрени, нити смо објективни, нити непристрасни.

 

Све су ово когнитивне пристрасности, ментални „мртви углови“ или логичке „грешке у корацима“ који одликују сваки људски ум и који нас заправо чине ирационално склоним ка дезинформацијама и лажним вестима.

 

Узгред, њихов целовити списак је википедијски огроман, јер најмање две стотине пристрасности, илузија, ефеката и логичких грешака управља нашим свакодневним размишљањем и понашањем, па онда и листањем новина, те кликтањима даљинца или миша. Узгред, постоје покушаји да се дотичне некако и групишу и сведу, па чак и да се као рационални водич или сувисли подсетник одштампају и ураме. Свакако, боље тај постер него кичолики пејзаж, мртва природа или Ајфелов торањ са мотивационом поруком на зид.

 

У својим лобањама, са собом носимо и ширимо и својеврсне вирусе ума. Дезинформације и лажне вести нису узрок нашег ирационалног мишљења и несувислог понашања током пандемије, већ су последица наше урођене менталне архитектуре. Те менталне погрешке, илузије и пристрасности зато нису тек проста људска неинформисаност и незнање. И управо зато се, нажалост, и не могу решити са више информација и знања.

 

Али бар скапирајмо да су, уз смртоносни коронавирус у грлу, носу и плућима, савремени друштвени и здравствени изазов и они вируси у нашем уму. А не само мрски масовни медији по нашим трафикама, телевизорима и интернетима, које бисмо тада и тако олако да – цензуришемо.

 

Извор: Цензоловка/Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 02 мај 2020 12:32

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија