Кућа Добрих Вести

Login

Борис Малагурски - Никада немој ићи испод својих могућности

Оцените овај чланак
(22 гласова)

borisБЕОГРАД - Млади филмски режисер, сценариста, продуцент и монтажер, којег су домаћи медији назвали српским Мајклом Муром - Борис Малагурски, снимио је свој седми документарни филм, овај пут о Београду, уједно и први дугометражни филм о нашој престоници, који ће премијерно бити изведен 19. октобра у Сава Центру.

 

Одрастајући на северу Војводине, у Суботици, емигрирао је у Канаду у својој шеснаестој години, а свој одлазак из Србије преточио је у свој први документарни филм који носи назив „The Canada Project“. У свом родном граду завршио је основну и музичку школу, а средњу школу и факултет у Ванкуверу, где је студирао филмску продукцију на Универзитету Британске Колумбије.
Када је први пут узео камеру у своје руке схватио је да га та љубав никада неће напустити, што је и потврдио створивши до сада седам документараца. Његови најпознатији филмови су "Косово: Можете ли да замислите?", "Тежина ланаца" и "Претпоставка правде“.
Његова остварења приказивана су и на многобројним фестивалима, међу којима и на Raindance филмском фестивалу у Лондону, BELDOCS фестивалу у Београду, Moving Image фестивалу у Торонту, Међународним фестивалима у Ann Arbor, Хавани, Мексику, као и многим биоскопима широм Канаде, Аустралије и САД.
Добитник је многобројних награда и признања, али он скромно истиче да му ни једна никада није била важна онолико колико позитивна реакција публике. Опробао се и у улози новинара, те у својој емисији „Револуција“ на домаћој Хепи телевизији (Happy TV), у којој на веома слободан начин истражује и износи у јавност проблеме свакодневнице са којима се сусрећу грађани Србије.
Сценарио за свој последњи филм написао је још 2007. године, али због недостатака средстава није успео да га сними тада. Међутим, упорност и воља за радом увек су избијале на површину, па је тако и Борис успео да реализује свој пројекат, те ће своју искрену и реалну причу о Београду, његовој богатој историји и традицији приказати крајем ове седмице - 19. октобра у Сава Центру.

“Београд са Малагурским”

Београд са Малагурским” је први дугометражни филм о Београду у режији Бориса Малагурског који ће бити премијерно приказан 19. октобра ове године у 20.30 ч у великој дворани Сава центра у Београду.
Филм на оригиналан, духовит и занимљив начин приказује српску престоницу очима његових становника, представљајући Београд као нову светску туристичку дестинацију. Филм приказује богату историју града, његова културна и природна богатства, богат ноћни живот, велику гастрономску понуду и све оно чиме се Београд поноси. У филму је интервјуисан и Новак Ђоковић као најпознатији Београђанин. Филм је сниман на енглеском језику са циљем да у Београд привуче туристе и открије им лепоте наше престонице, али ће сигурно обрадовати и многе Београђане који ће имати прилику да виде свој град у најлепшем светлу и открију неке занимљивости о граду у којем живе.                                                        

Свој први филм “Време је” направили сте са само 16 година. Одакле идеја за такав подухват? питамо Бориса Малагурског, који је у интервјуу за “Кућу добрих вести” говорио о својој каријери, успесима и будућности. 

„Време је“ један забаван пројекат који сам радио са својим пријатељима из гимназије коју сам похађао у Суботици. Окупило се неколико нас, осмислили смо сценарио, узео сам фотоапарат који може да снима видео клипове и кренули смо у акцију. Тада је филм за мене још увек био само хоби.
После тог филма сам снимио документарац „Canada project“ који је освојио награду Најбољи филм на First Take Међународном филмском фестивалу у Торонту, а сегменти су приказани и у оквиру емисије Мире Адање-Полак на РТС-у.
И „Време је“ и „Canada project“ су приказани на Међународном филмском фестивалу на Палићу и мислим да ме је релативни успех тих, ипак, врло аматерских филмова, инспирисао да изаберем баш филмску продукцију за каријеру. 

Веома сте млади, а до сада сте створили седам филмова. Испричајте нашим читаоцима, шта за вас значи успех који сте до сада постигли?

Важнији ми је квалитет од квантитета, а многе од тих филмова сам снимао кад сам био веома млад и кад бих могао данас поново да их снимим, сигурно би продукцијски били много квалитетнији. Данас гледам на те прве филмске пројекте као на одраз мог размишљања у одређеном тренутку. Лични успех ми не значи толико колико ми значи успех неког мог филма, који, опет, зависи од многих фактора и више људи, ја сам ту само да водим причу, али сама прича је, по мени, главни јунак.

 

Аутор сте емисије “Револуција”, кроз коју показујете и своје новинарске и истраживачке способности. Колико вам значи могућност то што у својој емисији имате слободу да обрађујете актуелне, по мало шкакљиве теме, те на тај начин покушате да помогнете и подстакнете грађане Србије да више критички размишљају о проблемима и да имају довољно грађанске храбрости да и сами постављају питања и траже одговоре на њих? 

Изузетно ми значи то што ми Happy TV даје релативно висок степен слободе када су у питању теме које желим да обрадим, као и начин на који желим да их обрадим. Мислим да Србији недостају новинари који би се на креативан и критичан начин бавили темама које су важне за грађане Србије.

Примера ради, у једној епизоди „Револуције“ сам отишао на конференцију за штампу Електропривреде Србије (ЕПС) са намером да потенцирам проблем који многи грађани имају у вези рачуна за струју, пошто не могу да их разумеју. Али нисам хтео да поставим неко досадно питање као, рецимо, “Зашто рачуни за струју нису довољно јасни?”, већ сам устао, извадио блокчић и почео да читам најнејасније конципирано питање које сам могао да замислим. Буквално ни мени није било јасно шта сам их питао. Гледали су ме бледо. Замолили су ме да појасним, па сам окренуо папирић и прочитао још нејасније написано питање. Онда су се мало најсмејали и, осећајући притисак, почели да се правдају зашто су рачуни недовољно јасни.
То је мој стил и мислим да једино критичким деловањем на другачији и забаван начин могу да се покрену грађани да нешто мењају у друштву.  

Како је почела и како памтите почетак ваше каријере? 

Tешко је рећи где је почела моја каријера, а још теже где ће се завршити. Преломни тренутак је свакако био кад сам узео камеру у руке први пут са осам година, и та љубав према снимању ни дан данас није ишчезла из мене. 

Шта сматрате својим највећим успехом? 

Мислим да су филмови мој највећи успех, а највећи успех мојих филмова је да, колико сам до сада имао прилике да видим и чујем, подстичу неке промене у свести гледалаца. Пуно људи ми је до сада пришло да ми каже да сам успео да их информишем о неким стварима које раније нису знали, на један занимљив и приступачан начин, а многи су и променили мишљење о разним темама. 

“Belgrade with Boris Malagurski” је ваш последњи документарни филм, а тема му је о Београду, који ће људи моћи да гледају од 19. октобра. Како је текао рад на филму и какве резултате очекујете? 

Филм о Београду за мало да никада није ни направљен. Наиме, још 2007. године сам написао сценарио за један дугометражан документарни филм који би представио српску престоницу на најбољи могући начин светској јавности. Тада сам сценарио послао свим продуцентским кућама у Србији. Добио сам одговор од само једне, били су заинтересовани, али на крају се нису скупила средства за продукцију филма. Био сам разочаран и сценарио сам одложио у фиоку.
У међувремену сам снимио три филма, „Косово: Можете ли да замислите?“, „Тежина ланаца“ и „Претпоставка правде“, а током снимања тих филмова сам развио технику финансирања филмова која није ни постојала кад сам је први пут применио.
Почетком 2009. године сам направио сајт преко којег сам могао да примам донације за мој филмски пројекат. Занимљиво је да сам одмах након прављења сајта предложио једном инвеститору да направимо вебсајт на којем би људи могли да постављају своје пројекте и скупљају средства путем онлајн донација, али инвеститору се није свидела идеја. Пар месеци после тога је у Америци формиран сајт „Kickstarter“ који се бави управо тиме и власници зарађују милионе долара.
Ја сам за своје филмове, наравно, скупио мање од тога, око двадесет хиљада долара, што је било довољно да их снимим. Узео сам сценарио за филм о Београду из фиоке и преко интернета скупио почетну суму неопходну да кренем у продукцију документарца. Временом сам упознао многе талентоване људе који су се укључили у пројекат, добио сам и подршку Министарства културе Србије, Града Београда и многих других, а резултат? Видећемо на светској премијери филма 19. октобра у 20.30 у Великој дворани Сава Центра. 

Наше дневне новине “Политика” и “Прес” прогласили су вас српским Мајклом Муром. Колико вам значе такви комплименти?

Свакако ми значе поређења са човеком који је освојио и Златну палму у Кану и Оскара за најбољи документарни филм, али филмом о Београду покушавам да покажем да могу да направим и другачију врсту документарца. 

Добитник сте бројних награда и признања, а највећи део њих односи се на ваш филм “Тежина ланаца”. Које су вам награде најдраже и зашто? 

Награде ми никад нису биле толико важне, мислим да ми је још увек најдража она прва коју сам добио за филм „Canada project“ у Торонту давне 2005. године, када сам имао 16 година, јер ме је та награда подстакла да се бавим филмом. Да није било те награде, сад бих се вероватно бавио математиком. Што се осталих награда тиче, драго ми је што су се многим стручним људима свидели моји филмови, али коначан суд о њима мора да да народ, због њих и правим филмове. 

Постоји ли савет или критика коју ћете памтити цео живот, и од кога је? 

„Никад немој ићи испод својих могућности.“ – Небојша Гвозденовић, мој бивши наставник математике.

Извор: Кућа добрих вести

 


Последњи пут измењено четвртак, 17 октобар 2013 10:52
Мирјана Бачкоња

Мирјана Бачкоња је рођена 1992. године и студент је новинарства на Факултету политичких наука, у Београду. Поред факултета редовно похађа стручну праксу у САТ Медија групи (SAT Media Groop), а "Кући добрих вести" прикључила се ради ширења лепих и оптимистичних ствари.

Воли музику и плес, јер оне повезују људе и чине их срећним, а читање је испуњава јер књига је човеку увек најбоље друштво.

2 Коментара

  • Mirjana Bačkonja

    Hvala Vam. Boris zaista zaslužuje svaku reč hvale, jer je primer svima, a naročitom mladim ljudima, kako treba gledati svet i kako uspeti u današnjim uslovima.

    Mirjana Bačkonja среда, 16 октобар 2013 21:25 Линк коментара
  • Aleksandar Nikolić

    Divna priča o mladom, uspešnom čoveku koji ličnim primerom pokazuje koliku moć ima naša želja za dostignućem.
    Bravo!

    Aleksandar Nikolić понедељак, 14 октобар 2013 08:51 Линк коментара

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија