Чак и када у одлукама нема ни логике ни информација, људи мисле да има.

Психолози такав когнитивни пристрасни образац називају „илузија контроле“. Елен Ленжер га је први пут употребила за своје истраживање на Харварду. Ленжер је људе укључивала у игре засноване на срећи, као што су лутрија и преклапање карата.

Укратко, поверење особе у сопствену шансу за победу било је под утицајем фактора који немају никакве везе са стварним шансама за победу. Људи су веровали да имају веће шансе за добитак ако су сами бирали бројеве. Мислили су да имају веће шансе да победе некога ко делује неспретно и несигурно у игри преклапања карата. Чак су мислили да су им шансе за добитак веће ако су више размишљали о победи.

„Иако знање или вештина нису били фактор, и иако је исход био потпуно насумичан… људи су и даље мислили да на неки начин имају контролу над исходом. Доживљавали су, претпостављали, илузију контроле“ – један је од закључака истраживања.

Рани успех све погоршава

Истраживања показују да рани успех или успех на почетку заправо може да отежа очување објективности која вам је потребна да бисте извукли поуке из будућих успеха, баш као и неуспеха.

У другом експерименту, Ленжер је замолила студенте да погађају исход серије бацања новчића. Учесници су подељени у три групе. Тражила је да погађају „глава“ или „писмо“, а затим им је говорила да ли су погодили.

Кључна реч је „говорила“: јер нису видели стварни резултат, па су истраживачи могли да манипулишу резултатима:

   Једна група је насумично обавештавана да су „погодили“ или „промашили“.

   Другој групи је речено да су чешће били „тачни“ на почетку серије.

   Трећој групи је речено да су чешће били „тачни“ при крају серије.

Затим су учесницима постављана питања: да ли мисле да су добри у погађању, да ли мисле да могу да побољшају вештину, да ли имају „осећај“ за прецизно предвиђање.

Људи у насумичној групи и они који су више успеха имали на крају серије углавном су рекли – не.

Али они чији су „тачни“ одговори били на почетку, тврдили су да су добри у погађању. Тврдили су да могу да се побољшају. Тврдили су да имају „осећај“ за то.

„Рани успеси… изазвали су уверење да задатак зависи од вештине. Учесници су се превише присећали прошлих успеха и очекивали више успеха у будућности него друге две групе“, записали су истраживачи.

Другим речима, ако на почетку радите добро, мислите да сте паметни.

Или вешти.

Или да имате контролу над исходом.

Рани успех води до губитка објективности чак и када је реч о нечему што је немогуће предвидети, а камоли контролисати.

Несвесна илузија контроле

У књизи Мислити брзо и споро, Данијел Канеман описује два система која обликују размишљање:

   Систем 1 је аутоматски и ван контроле. Тада доносите несвесне закључке о томе зашто се нешто догодило.

   Систем 2 захтева напор. Тада користите податке и логику да бисте донели закључке.

„Након дана проведеног у истраживању прелепих знаменитости у препуним улицама Њујорка, Џејн је открила да јој недостаје новчаник.

Џејн је у Њујорку, улице су препуне… ако сте претпоставили да јој је новчаник украден, нисте једини. Људи који су прочитали реченицу, а затим радили тест памћења, јаче су повезивали реч ‘џепарош’ са причом него речи ‘знаменитости’ и ‘истраживање’, иако се ‘џепарош’ не помиње“, пише Канеман.

Извор: Bonitet.com