На трибини ће бити речи о једној од најзначајнијих тема филозофске терапеутике, “катарзи”, која се сматра техником прочишћавања нагомиланих егзистенцијалних проблема, али она је много више од тога. Многе су се дисциплине бавиле техникама и ритуалима како да се појединци носе са теретом трауме, незадовољства, бесова, према животним недаћама које их салећу. Од техника самодисциплине и релаксације, до вежби помирености са оним што живот прави од нас. Не морамо да доживимо клиничку смрт да би постали други човек и схватили шта нам је чинити.
Увек је постојала вера да смо моћнији од сопствене немоћи. Или да можемо умирити сопствене бесове, а не чекати да дођемо до границе коју не разумемо, због чега жртвујемо сопствене и туђе животе. Да ли је, питамо се, проблем у нашем разумевању или у судбини која нас искушава. Аутодеструкција је “клетва” која виси над главама и појединаца и друштва и томе не доприносе само природни закони, већ и људски – предрасуде, симулације живота, немања зрелог односа према себи.
Појам катарзе постаје све недоступнији непосредном искуству савременог човека и далеко од свакодневне животне праксе. Од релаксације до аха-ефекта, ектинг-аута који се данас изазивају у терапеутским сеансама, окренућемо се старијим културама: Аристотеловом концепту катарзе кроз доживљај трагичности, драми о Антигони или Шекспировском концепту разрешења животних конфликата његовог јунака Хамлета.
О циклусу трибина „Филозофија, духовност, терапија”
Цивилизације се урушавају а друге расту на њиховим темељима, користећи старо камење, неуништиво, али их стављају у функцију својих нових интереса и потреба. Концепти античких, ранохришчанских и хеленистичких терапеутских пракси остали су актуални до данас. Данашње технологије владања и управљања душама и телима, „Технологије Селфа“, постају све више крешчендо о срећи који умукне у тренутку смрти и при самом помену смрти. Еклектизам модерних терапеутских пракси, данас толико хваљен и подржаван, не узима у обзир да су „старе“ духовне праксе, у сопственој изворности, вредније (а нажалост заборављене или намерно скрајнуте), од модерног еклектицизма и релативизма у које се смештају. Прве, које тињају скоро два миленијума, у лаичком и институционалном, непосредном живљењу, реално доносе спокојство, пут до животног индивидуалног смисла и веру у људски космички поредак, микрокосмос, унутар кога пребива људска врста. А у том поретку тек однос поштовања према божанској моћи, која је остварива кроз човека, доноси самопоштовање и самом човеку – појединцу, невољнику, незадовољнику, дезорјентисаном, болесном од живота.
Удружење “Философски вртови” основано је са следећим циљевима: развијање вештина неопходних за очување менталног здравља, тренинг људских односа, психотерапеутско саветовалиште, организовање философске школе типа “образовање за живот”, услуге супервизије у пројектима филозофских саветовалишта, филозофа практичара, филозофа терапеута, образовање за демократију као лични и колективни став, организовање подршке образовању жена жртвама породичног и партнерског насиља и односима у породици, организација стручних скупова и радионица, објављивање и превођење књига, сарадња са Универзитетима и стручним удружењима у земљи и иностранству које се баве бригом за ментално здравље.