Прецизније речено, наслов сам видео код њега; да ли је он аутор или је тај лепи обичај несебичног дељења сезао даље, не знам, нити је од интереса за ову причу. Која у алтернативној стварности почиње, а како другачије, као виц: нађу се Американац, Кинез, Индијац и Србин. И сад, да скратим, Србин их све прешао, јер су се ови ослањали на вештачку интелигенцију а Србин на… oh, wait, није тако било, то су fake news.

Оно што се стварно догодило јесте скуп у главном граду Индије под називом AI impact summit, на коме је најмногољуднија нација на свету (Индија) стала у ред иза друге најмногољудније нације (Кина) и једне која нема баш толико људи али има ресурса да направи мањак у људству разних других нација (САД), а све са циљем да се дође до каквог-таквог заједничког става по питању развоја вештачке интелигенције. До чега није било лако, па скоро ни могуће доћи, с обзиром на то да је домаћин, индијски премијер Нарендра Моди, изнео став да AI не треба да буде третиран као стратешка предност, већ нешто што мора да буде широко доступно да би било општекорисно. Чему се убрзо високи саветник Беле куће за AI, Sriram Krishnan, изразивши противљење америчке администрације регулисању AI-ја, поткачивши притом и европски AI акт.

Ретко наводим податке из нечије биографије, али пазите ово, Wikipedia пише да је Krishnan рођен 1984. године, што значи да сада има 42 године, а да је по занимању, цитирам: tech executive, venture capitalist, podcaster, product manager и писац. У „млађим данима“ је још водио продукт тимове у чак пет tech гиганата: Microsoft-у, Twitter-у, Facebook-у, Yahoo-у и Snap-у. Партнер је у VC фирми Andreessen Horowitz и верни сарадник Elon-а Musk-а како у revamp-у Twitter-а (данас X), тако и у, сада бисмо могли рећи злогласном, пројекту DOGE. Ако вам се није завртело у глави од свега што је постигао овај Американац рођен у Ченају (Индија), додајмо само да га је Time прогласио за особу 2025. године као „архитекту вештачке интелигенције“ а да га је Trump узео за високог саветника за AI. Krishnan је пола године касније потписао коауторство документа под називом „AI акциони план“, који он лично сматра неопходним у „егзистенцијалној трци с Кином за надмоћ у области AI-а“.

Инвеститори не воле неизвесност, а AI је данас синоним за њу. С једне стране, обећање продуктивности какву човечанство није видело; с друге, страх да ће „интелигенција као сервис“ постати нова инфраструктура моћи, доступна само онима с најдубљим џепом и највише GPU-ова.

Углавном, Krishnan критикује иницијативу да се AI регулаторно ограничи; либерални капитализам на трамповски начин очито сматра да је било каква регулација контрапродуктивна, уколико, макар и случајно, може произвести заостајање у односу на Кину. Регулација је, с друге стране, не само продуктивна него и пожељна у свим оним сферама које иду на руку MAGA покрету, или које Trump, у наступу тренутне инспирације (неко би овде употребио јачи термин), као такве представи.

Прочитајте и: Акције Ubisoft-а стрмоглаво пале

Најочитији пример су чувене тарифе, односно царински намети који, гле чуда! падају на терет америчких потрошача, а не на терет држава извозница које је Trump тим потезом желео да „дисциплинује“. Бројни економисти и правници су се од самог почетка противили тарифама, наводећи да су оне против економске логике али и против америчког Устава, што је недавно потврдио и Врховни суд САД. И шта ради врли председник када му највиша правосудна инстанца прогласи читаву ту ујдурму противзаконитом? Па уведе нове, другачије назване тарифе. У маниру размаженог детета прво прогласи таксе од 10, али му то очито не буде довољно, па их следећег дана подигне на 15 процената… у-та-та! У САД постоји, наравно, много противника његовог делaња и тврдоглавог „ја-па-ја“ понашања, међу којима су бројне јавне личности, као што су Robert De Niro, Meryl Streep, Bruce Springsteen или Oprah Winfrey, а вашој пажњи препоручујем The Daily Show (има га и на YT и IG), када га води Jon Stewart.

Крем друштво

Но, вратимо се на Индију. Нарендра Моди је позвао заиста creme de la creme светског (AI) бизниса али и политике, и елита се одазвала, па је листа званица била прави „ко је ко у свету AI“ – од шефова Google-а, OpenAI-а и Anthropic-а, до шефова држава и влада, попут председника Француске и Бразила. Било је пријављено невероватних 250.000 учесника, што је стварало велике логистичке проблеме организаторима, али и довело до отказивања неких prominentних говорника, међу којима је и Jensen Huang, CEO компаније Nvidia.

А отказивања је било и у ходу, када је Bill Gates одустао од свог обраћања због контроверзи око његове релације са Jeffrey-јем Epstein-ом. Epstein документи који коначно излазе на видело праве панику у редовима оних који имају „путера на глави“, а таквих је, по свој прилици, велики број.

Зашто баш Индија? Под један, то је земља са готово милијарду и по становника, од којих 1,4 милијарде има digital ID. Седамсто милиона Индијаца има digitalни здравствени картон, а пола милијарде користи национални систем за digitalно плаћање, што их чини земљом с веома развијеном инфраструктуром. Чињеница да у Индији има 800 милиона корисника Facebook и WhatsApp апликација, осим што радује компанију Meta, говори да постоји огромно тржиште за бројне digitalне сервисе.

Због закона којима власт жели да локализује податке, Индија је у 2024. генерисала око петине целокупних светских digitalних информација, а имала само 3% од светских data centar капацитета. Иако се data centri граде, тренутно је у погону око 1,3 GW инсталисане рачунарске снаге, што је скромно у односу на 38,7 GW у САД или 9,5 GW у Кини – али показује смер у коме земља жели да иде. Када се томе дода иницијатива индијске владе да ће стране фирме које инвестирају у развој data centar-а бити ослобођене плаћања пореза до 2047. (стоте годишњице независности Индије), постаје јасно зашто су се сви тако промптно појавили на самиту.

„Лаки је мало нервозан“

Док су се у Њу Делхију ломила копља око регулације и егзистенцијалне трке, тржиште је демонстрирало степен нервозе који влада. Један viralни текст са блога Citrini Research, бомбастично насловљен „The 2028 Global Intelligence Crisis“, био је довољан да уздрма инвеститоре и узрокује паничну продају. Теза је, поједностављено, следећа: до 2028. године AI модели постаће толико моћни и аутономни да ће глобална економија ући у фазу озбиљне дисрупције, с поремећајима на тржишту рада, безбедности и геополитике. Није то први апокалиптични текст о вештачкој интелигенцији, али је први који је у реалном времену оборио акције већине software и fintech компанија које су у збиру изгубиле преко 220 милијарди долара вредности. Тржиште, очигледно, реагује брже на блог него на самит са 250.000 учесника.

Можда је то и логично. Инвеститори не воле неизвесност, а AI је данас синоним за њу. С једне стране, обећање продуктивности какву човечанство није видело; с друге, страх да ће „интелигенција као сервис“ постати нова инфраструктура моћи, доступна само онима с најдубљим џепом и највише GPU-ова. Ако је самит у Индији покушао да успостави политички оквир, тржиште је подсетило да је финансијски оквир већ ту – и да је бруталан.

Истовремено, у креативној индустрији догађа се тихи потрес. Нови алати за генерисање видеа, попут Seedance-а, VEO3 или Kling-а, праве клипове који су пре само годину дана захтевали тимове аниматора, сниматеља и монтажера. Продукцијске куће одједном схватају да њихов највећи конкурент није друга агенција, већ – prompt. Паника је разумљива: ако један маркетинг тим може да произведе „холивудски“ видео из текстуалног описа, шта остаје од традиционалне продукције? Но, као и много пута раније у историји технологије, питање није да ли ће AI заменити људе, већ које људе и у којим сегментима. И ко ће научити да га користи брже од других.

Ту се враћамо на наслов. Вештачка интелигенција напредује брзином која збуњује и оне који је стварају. Природна глупост, међутим, остаје константа. Она се огледа у регулаторном инату, у тржишној паници, у слепом веровању да ће нас алгоритам или спасти или уништити. Истина је, као и увек, досаднија: AI је алат. Изузетно моћан, потенцијално опасан, али и фасцинантно користан алат.

Индија то разуме као прилику да прескочи неколико развојних степеница. Америка као трку коју мора да добије. Кина као стратешки пројекат. Европа као регулаторни изазов. А ми? Ми бисмо можда могли да га посматрамо мање као судбину, а више као одговорност. Јер, ако већ улазимо у еру глобалне вештачке интелигенције, било би добро да покажемо бар трунку – природне.

Аутор: Љубомир Ристић

Извор: PCpress.rs