„Да ми кажу у пола дана или у пола ноћи да треба да шијем, ја бих одмах прихватила“. Овом реченицом у свом, до танчина уређеном атељеу на београдском Вождовцу, угостила нас је Драгана Јовановић (48) у свету креативног шивења познатија као Гага, док смо погледима покушавали да у што краћем времену ухватимо сваки детаљ.

На улазу нас је „дочекала“ сеоска, кантри патка, поред ње корпица са ускршњим јајима, са плафона су висила срца и печурке, а нешто даље „посматрала“ нас је и луткица-висилица у облику девојчице. Све ручно сашивено.

Меда, пар заљубљених зечева, фењер уређен као мала соба, лампа са машном и поврх свега насмејана Драгана са огрлицом у облику патке на љуљашци, били су довољна инспирација за весео почетак још једне креативне Приче са душом.

Већина муштерија кажу да су се по уласку у овај кутак осећали као да су закорачили у најмаштовитију бајку. То нам и кроз разговор потврђује Драгана, која је у овај посао, проистекао из хобија, ушла уз подршку мајке и двеју ћерки.

„Слободно могу да кажем да сам рођена за шивење. Мајка је од малих ногу сестри и мени шила хаљинице, а себи гардеробу за одрасле. У нашу кућу је сваког месеца обавезно стизао најновији број Бурде. Училе смо и гледале како мама то ради, како се вади крој, како се кроји, које су тајне шивења… И све то у родном Пироту. Мама је данас у Београду и велика је подршка ћеркама и мени“, прича Драгана за Приче са душом.

Као и некада у дому на југу Србије, тако и данас у престоници, шиваћа машина (некада багат) заузима централно место у Драганиној радионици.

„Овде раде три генерације. Мама учи млађе техникама шивења и кројења, а ћерке помажу. Старија Ива (23) је вичнија у дизајнирању, креирању, одабиру боја, а млађа Ања (19) пошто још увек студира, окренута је папирологији и вођењу профила на инстаграму. Заједно смо путовале доста, доносиле часописе и књиге из Италије и Француске и тако се снадбевале новим идејама“, сећа се Драгана.

Њен главни производ од којег настаје шивена чаролија је увозно пачворк платно.

„Ако сте гледали у америчким филмовима, од тог материјала су направљени они чувени прекривачи. Реч је о врсти креативног шивења, односно о техници у којој спајате разне геометријске облике (троуглове, квадрате, правоугаонике) па комбинујете те облике и боје и правите једну целину. Док сам читала Бурду, на последњим страницама били су предлози за декоративне ствари, за надстолњаке, јастучнице, луткице, корпице, за празничну декорацију. Ту сам проналазила и упутства о томе како направити новчаник или несесер, а једино што у то време нисмо имали био је тај материјал. Због тога ми га је увек неко доносио из иностранства. Данас увозим пачворк платно, до кројева и даље долазим преко часописа и књига, али већим делом преко интернета. Бавити се пачворком, то је врста уметности“, објаснила нам је.

Од декоративних луткица које смо видели у Гагином кутку, највише је патака и зечева. Драгана их комплетно шије, од самог тела луткице до гардеробе и детаља на њој. Неретко јој за једну патку треба по неколико дана рада од ујутру до увече. Ту су и зечеви, који су неизоставна декорација пред Ускрс.

„Споља је памучно платно, а унутра су пуњене кофлином. Свакој шијем одело, хаљинице, капе, машне… Крој по којем радим после преносим на платно и шијем. У овом послу има доста ручног рада, а они који се у њега разумеју, то одмах и виде.“

Питали смо Драгану који део посла највише воли, односно у којем највише ужива.

„То не могу речима да опишем. Ни сама не знам који део израде највише волим. Обожавам овај посао и увек желим да пренесем ту своју љубав на декоративне предмете. Највеће задовољство причињавају ми клијенти кад ми јаве да су задовољни, када нагласе моју педантност, и кад кажу да нису видели ниједан кончић који вири. Могу да шијем било где и било када, најчешће сам у радионици, а неретко ми шиваћа машина недостаје кући, па је пренесем тамо и наставим да стварам“, искрена је Драгана.

Данас у Србији ручни рад се не цени довољно, јер се труд уткан у производ не види одмах. Због тога се Драгана труди да упозна људе са начином рада и да током специјализованих радионица научи оне који желе да шију.

„Да ли је тешко бити предузетница у овако креативном послу?“ – питали смо саговорницу рубрике Корак напред.

„Данас није лако бити предузетница, ја све ово радим из душе, за сада се уопште не исплати, а да ли ће једног дана, то не могу сада да знам. Борим се и кроз ову продавницу остварила сам себе и свој сан. И даље живим свој сан, јер мој циљ није само да шијем ову декорацију, ја знам много више од тога. Желела бих да свој рад наставим у правцу израде пачворк прекривача“, сигурна је Драгана.

У почетку није желела да показује људима шта ради. Тек је понеку луткицу поклањала. Од маме, деце и пријатеља добијала је похвале, сви су јој говорили: „Драгана, треба да радиш, треба да отвориш радњу, људи треба да виде твој таленат“.

„У једном тренутку сам преломила, кад смо ћерке и ја добиле награду за најлепше окићену јелку, која је била у овом стилу као и наша радња, и то ми је дало самопоуздање, односно корак напред, својеврсну сатисфакцију и снагу“, испричала је Драгана на крају њене бајковите Приче са душом.

Извор: Приче са душом