Кућа Добрих Вести

Login

Човек који је написао песму “Играле се делије”

Оцените овај чланак
(2 гласова)

miloradpetrovicРекао је да ће умрети 17. априла. Тако је и било. И то у беди.

 

То је била судбина једном познатог, а данас скоро па потпуно заборављеног српског песника рођеног на бурном размеђу два века, који нам је подарио песму која се данас сматра незваничном химном Србије.

 

Да ли знате ко је био Милорад Петровић, песник, учитељ и ратник са најневероватнијим надимком у читавој историји српске поезије и књижевности – Сељанчица?

 

Ослобођење јужних делова Србије од вековне отоманске окупације 1912. године снажно је инспирисало младог песника

 

А, ако кажемо “Играле се делије“, или “Јесен стиже Дуњо моја”?

 

Чувени стихови, толико опевани да су постали општенародни, поникли су, уствари, из пера Сељанчице.

 

За само 46 година, колико је проживео, он је завршио високу школу, срчано се борио у балканским ратовима, али и у Првом светском рату – у Колубарској бици.

 

Милорад Петровић Сељанчица потиче из београдског предграђа, такорећи. То је младеновачко село Велика Иванча. Одатле га је живот навео у Београд, где је похађао гимназију, а онда у Алексинац, где се школовао за учитеља.

 

И никада се није одрицао своје сељачке душе, српских обичаја и љубави према родном крају.

 

Виђан је често у народној ношњи, а имао је и амајлију – грумен земље из родне Иванче.

 

Током Првог светског рата оболео је од тифуса и – умро као сиромах у Београду. Сахрањен је на Топчидеру, без споменика…

 

У овој краткој биографији види се колико је Србин онога времена морао да пропати, колико места да обиђе и крајева да упозна, у колико ровова да зарије своје сељачке руке… Из села је поникао, изборио се за образовање да преживи у ратовима, борио се и са глађу, али је болест покосила великог песника.

 

Друштво великих песника: Милорад Петровић Сељанчица стоји у средини, између Владимира Јовановића и хрватског песника Антуна Густава Матоша, док испред њих седи Јанко Веселиновић. Снимак настао у Београду, највероватније 1912. године.

 

Објављивао је своје песме у часописима: “Звезда”, “Нова искра”, “Бранково коло”, “Босанска вила”, “Зора”, “Будућност”…

 

Као млад песник заљубио се у Ружу Кнежевић, ћерку радикалског народног посланика, и посвећивао јој је песме. Ружа му је остала верна до смрти, а била је, такође, учитељица, па су заједно радили по селима.

Овај образовани сељак преводио је песме са француског, руског, пољског, словеначког, бугарског, па чак и чешког и словачког језика.

 

Прву збирку песама “Сељанчице” објавио је 1902. године у Београду.

 

Песме су биле исконски народне, певане на весељима.

 

Када је већ био тешко болестан, лутајући по Калемегдану, Сељанчица је исписао своје најпознатије стихове…

 

Играле се делије,

Насред земље Србије.

Ситно коло до кола,

Вило се до Стамбола.

 

Свира фрула из дола,

Фрула мога сокола.

Ситно коло до кола,

Вило се до Стамбола.

 

Чуло се до Стамбола,

Царског града охола.

Игра коло до кола,

Не хаје за Стамбола.

 

Песма је јуначка, потекла из сећања на време када су Срби држали Једрене под опсадом и жалили што не могу стићи све до Стамбола.

 

Није својим именом стекао каснију славу, али нас је патриотским стиховима задужио, и ред је да бар знамо његово име.

 

У самом центру Младеновца, данас можете видети једну бисту са шеширом и брчићима – то је Сељанчица, на споменику подигнутом 2013. године.

 

На бисти су исписани његови најпознатији стихови.

 

Пре десетак дана је обележена стогодишњица његове смрти: у песничке вечне даљине отишао је 17. априла 1921. године.

 

Извор: Kaldrma.rs

 

 


Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија