“Мало се зна да су Цртице (намерно пишем великим словом јер је то моја царица у новинарском изразу) писане раном зором, већ око 4 х, да би биле спремне за саопштавање тачно у 6 х, када почиње јутарњи програм Радио Београда 202 под називом “Устанак“. Е, сад… пошто градски превоз у Београду званично почиње да функционише у 4 х ујутру, ја сам морао некако да се снађем да бих стигао на посао. Случајно сам од пријатеља, возача ГСП Београд, сазнао да постоје две аутобуске линије које саобраћају у 2:45 и у 3:30 х, ка центру града, и да служе за превоз возача који раде од раног јутра. Почео сам да користим те линије и редовно стизао на посао и пре 4 х. Возачи, сем тог мог друга, нису имали појма да нисам возач и почели су временом да ме ословљавају са „колега“. Мени је то било симпатично. Дешавало се да ме питају да ли сам био на састанку Синдиката и шта су тамо одлучили. Ја сам увек немушто одговарао (не рекосмо, избегосмо). Међутим, једном се догодило да сам гостовао на РТС-у, у емисији Јутарњег програма који је да подсетим најгледанија емисија у Србији, и да су ме сви они видели, притом се чудећи откуд ја међу њима у ноћним поласцима. „Колега, па ти си позната личност“ – задиркивали су ме касније. Преостало ми је само да се смешкам и трпим задиркивања „колега возача“. Тек, и дан данас, кад више не идем тако рано у Радио, кад се сретнемо у продавници, на пијаци или улици, ослове ме са „Здраво, колега!“

У земљи у којој је много тога тешко, али се никако не може рећи и да је досадно, је л’ се десило икада да се загледаш у екран компјутера, а да не знаш о чему би писао?

“Напротив, у овој земљи се толико тога дешава да ми ама баш ниједном није недостајала тема или инспирација. Дешавало се да од три, четири теме, актуелне тог јутра, бирам ону за коју сматрам да ће на најефикаснији начин мотивисати слушаоце да се јаве и пренесу ми своје мишљење о изреченом. Мислим да сам увек био у праву, што доказују бројни утисци слушалаца и пратилаца на друштвеним мрежама.“

Социјалне теме и живот малог човека

Када једног дана неки хроничар нашег времена завири у твоје књиге, шта мислиш, какав утисак ће стећи, о времену самом и о нама у њему? Којим проблемима си највише пажње посвећивао, шта је тебе највише иритирало, која би била кључна реч или рецимо три кључне речи којима си се највише занимао… у првој, тј у другој књизи?

“Социјалне теме су ми увек биле на срцу. О њима сам ватрено писао, указивао на неправде које су нам генерално наношене током тешког времена транзиције. Сећам се, нама је каснила плата у једном периоду толико да смо половину добијали месечно. Одемо у продавницу, гледамо, бирамо најјефтиније производе, рачуни пристижу без кашњена, деца у школи имају своје потребе,“рестриктиван буџет“ важи, а ја би требало да пишем о некаквим интеграцијама, споразумима, кампањама, флуктуацијама, друштвеној одговорности… или о томе да су нам џепови празни док се неки бахате и проводе. Не, одлучио сам. Писаћу о ономе шта мучи већину мојих слушалаца, јер ако ме слушају како пишем о својим проблемима, препознаће своје. Ови који имају све, ионако немају времена да се бакћу анализама у јутарњем програму. Прва књига је између осталог почела причама о манипулацији средствима која су стигла за унесрећене у краљевачком земљостресу, а друга почиње причом о некадашњем гиганту „Гоши“ из Смедеревске Паланке, где се између осталог прича и о најави „Београда на води“, о доласку страних инвеститора у Србију, куповини јефтиних ораница у Војводини, Бриселском споразуму…“

Кармички дуг који свако треба да одужи

Како се то постиже да неко понесе део твог терета онда када ти се учини да си потпуно сам јер не можеш рачунати на људе који те окружују и којима си ти онај који им је олакшао терет? Откуд то да нам се појављују ти непознати амалини, док нам они око нас окрећу леђа? И, будући да свако од нас има слично искуство, значи ли то да ћемо пре прискочити непознатом, него оном кога знамо, а најмање оном ко нас је само добрим задужио? И на крају, куд води овај пут, какву то карму сами себи трасирамо и… докле тако?

“То је написано у даху у мојој првој књизи, у тренутку када сам због неких тешких и лоших дешавања био у прилици да затражим помоћ пријатеља. “Пријатељи“ су се разбежали јер су бринули да ћу да им тражим паре, а пријатељи су били ту да понуде све што ми треба, а заправо, мени је само требала подршка која је била нематеријалне природе. Да не филозофирам, вечита је прича која се потврђује у стварности да треба да чинимо добра дела, ако можемо, свима – и знаним и незнаним људима. Постоји тај неки кармички дуг који свако треба да одужи, ако то уме и може, али и ако хоће. Мени су у животу највише помогли људи које сам срео први, понекад и последњи пут, док су они за које сам био убеђен да су “моји“ били увек по страни кад су ми највише требали. Ништа чудно у Србији? Није боље ни у некој другој земљи.“

Откако памтим, ми се тешимо или нас теше тиме да је ова беспарица тренутна, да ће нам колико сутра процветати руже, да светло сутра само што није… и ми, веровали или не, надали се или одустали од сваке наде, затровани песимизмом или оптимистични до даске, налазимо снаге и за осмех, весеље, радовање. Учини ли ти се понекад да пишеш један те исти текст, има ли се у виду све оно што нам се догађа и што је већ виђено, што нам се обећава и што никада није остварено, што смо сањали и што је и даље сан?

“Сматрам да си потпуно у праву. Рецимо, пада ми на памет једна од Цртица у којој сам писао и говорио како морамо да сачувамо природу. Описао сам детаљно како то изледа Морава у Чешкој (бистра као суза и чиста као поглед) и Морава у Србији (затрпана смећем и отпадом). После десет година од тада, ја опет могу о томе да пишем, иако нам редовно говоре о томе да је очишћено неко дивље сметлиште, јер се ни данас није променила наша свест да у реку или у шуму не би требало да испуштамо канализацију, бацамо угинуле животиње или остареле аутомобиле. Само кажем.“

Без обзира на то што кажеш: Не познајем вас да бих вас коментарисао или оцењивао, верујеш ли да твоји текстови, осим што емотивно дотакну нечије душе, могу и да утичу на промену нечијег лошег понашања или да анимирају на неку акцију или да некога постиде, охрабре, подстакну?

“Желим да верујем да могу. Мада, то је све дискутабилно. Ја сам се трудио да понекад у Цртици напишем нешто о себи, а да то буде блиско и некоме ко ме слуша или чита. Сећам се да је једна од Цртица о мом џемперу који ми је поклонила наша прва комшиница, бака Мика са Ђуниса у Аранђеловцу изазвала много позитивних коментара. Људи су се сетили својих бака и њихових дарова, па је све добило другу димензију, емотивну пре света. Такође, била је прича о мом првом грамофону и радију који сам сам “поправљао“ па су ми потом стизале поруке типа “поклонићу ти ја свој радио и грамофон, теби значи а мени не треба“ па је и то било за мене веома дирљиво. Ако сам некога и дотакао “у душу“, то није било унапред прорачунато јер не играм прљаво у односу са својим слушаоцима и пријатељима. То је тако, једноставно.“

С тим у вези: ако би позвао своје слушаоце, читаоце књига, пратиоце на друштвеним мрежама, на нешто…било коју акцију, шта мислиш, колики би одазив био?

“Искрен да будем, не бих организовао никакву акцију прикупљања помоћи. То није зато што сам себичан или лењ, већ зато што су неке раније акције потпуно девалвирале људску потребу да помогну болеснима и угроженима. О томе сам писао, сетимо се случаја од 2,5 милиона евра који су завршили у ко зна чијим џеповима након смрти једне болесне девојчице за коју је цела Србија скупљала новац. Радо бих дао новац директно, или преко СМС 3030 јер знам да је то потпуно исправан начин помагања, а да организујем нешто па да се после тидим тога због лопова који се увек некако увуку у редове правих доброчинитеља не бих, хвала, али не никако.“

Ко да се постиди?

Стид је појам који сви махом везујемо за политичаре, министре, страначки постављене руководиоце, који нас одавно уверавају да су га изгубили. Телевизије нам, с друге стране, сервирају програме у којима се форсирају блуд, неморал, свака врста простаклука, најнижих страсти и свеопште срамоте. Шта мислиш, хоћеш ли пре пензионисања доживети да се неко од оних које и сам питаш, није ли вас срамота, постиди?

“Ма, какви! Ко да се постиди? Булумента која долази до циља пречицама газећи преко лешева? Они који за Бога не знају и не питају, немају намеру да се промене. Њима је лепо, не жале се. Ми, то јест ја, упиремо прстом у њих док се купају у шампањцу једући кавијар и носећи скупе тоалете, возећи џипове и уживајући у вилама које су стекли на најпрљавији начин. Ако бих веровао да ће се такви постидети због недела које чине, био бих најобичнији утописта.“

Шта се од 23. октобра 2012. године, од последње цртице у твојој првој књизи, променило до твоје друге књиге, од свега онога над чим си се гнушао, због чега си туговао, за шта си рекао… нећу, не желим да живим у таквом свету… у таквом друштву… да срећем такве људе… да толеришем таква понашања… а шта се то до тада незабележено, десило, због чега си поново рекао: нећу?

“Променило се то да и даље јасно уочавам разлике међу људима. Онај фини, културни и просвећени свет који не јури за материјалним и даље је духовно богат јер душу напаја свим оним вредностима на којима се темељи пре свега здрава и јака породица, затим друштво па и држава. Они који су били покварени и даље су предмет мог гнушања и осуде. Не могу да разумем да се и даље дешава то да све мање пажње обраћамо на истину, правду, љубав, образовање, човекољубље а нажалост, много више на ријалитије, тзв. старлете, политичке афере, криминалне кланове, порнографију и спортске намештаљке. Опет, кажем, мислим да се мењамо, али… немам доказа за тако нешто. Једноставно, желим да будемо бољи људи. Можда ми се то и оствари.“

Послужићу се једним твојим питањем: “какви смо ми то људи, забога“, да бих питала: да Дејан Грујућ може да бира, међу каквим људима би живео.

“Волео бих да живим и даље међу људима којима сам већ окружен. Знаш како се каже, сличан се сличном радује. После више од пола века животног искуства, развио сам таленат да препознам добре људе и задржим их уз себе. Требају ми такви. Са покваренима нећу да се мешам.“

Нова књига носи наслов „Други живот на цртицу“. Како је дошло до ње и какав јој пут спремате?

“Треба ли да понављам да сам као неко ко није веровао у успех прве књиге „Живот на Цртицу“ после два издања само послушао речи свог издавача, ИК „Либерланд“ (читати Карло Астрахан) и Анке Срећковић из „3 Д плус“ да треба да кренем у нови поход и да не бринем о пласману и продаји јер ће ми обезбедити најбоље услове које један ексклузивац може да добије. Само сам се препустио реализацији Карлових и Анкиних идеја. Карло је предложио да књига изађе пред Нову годину јер је тако најбоље, пошто планира да објави неколико књига Цртица у едицији, а Анка је као искусан графички зналац предложила да после црне, имамо белу књигу јер јој се учинило да текстови носе више оптимизма и наде од оних објављених у првој књизи. Шта сам могао него да пустим професионалце да раде свој посао. Ја сам текстове припремио, добио сам рецензије од угледних културних посленика као што су Гоца Предић, Јасенка Лаловић, Растко Јевтовић, Марко Средојевић и Драгана Јовановић, фоткао се и то је било то. Знам да ћу током следећих месеци кренути пут библиотека и културних центара у Србији, Црној Гори, Републици Српској, а касније током пролећа и ка Швајцарској где ће ми промоције организовати фантастична екипа Радио Круга, коју чине Тања Радојевић и Виолета Алексић, а потом на лето идем у Немачку преко „Промотива“ Душке Перић и даље… видећемо. Врло је вероватно да ће се књига у првих месец дана продавати преко Фејсбука и Инстаграма, а потом креће у књижаре, но о томе не могу да причам више све док то не објави издавач, у овом случају “Либерланд“. Надам се да ћемо дочекати и “Трећи живот на Цртицу“ децембра 2022. године, ако Бог да. Кажем, само нека нас све послужи здравље а корона дефинитивно оде у заборав, а онда је… небо граница.“

Биографија

Дејан ГРУЈИЋ је рођен у Пећи 1969. године. Основну школу завршио је у Аранђеловцу, средњу у Београду, Академију уметности у Приштини. На класи проф. др Владимира Јевтовића дипломирао је глуму 1994. године. Радио је као новинар-водитељ на Радио Приштини до 1999. године. Током студија играо је у Народном позоришту у Приштини. Био је организатор многобројних културно-уметничких програма. Писао је текстове и компоновао музику, свирао хармонику. Једно време био је усмерен ка педагошком раду са младима и децом у оквиру драмског студија у центру „Боро и Рамиз“ у Приштини. Учествовао је на многим стручним скуповима, организовао школе новинарства, лепог говора, и глуме широм Србије. После рата кратко је радио у РТВ „Топлица“ у Прокупљу, а од октобра 2001. године ради на Радио Београду 202. Позајмљивао је глас бројним јунацима цртаних филмова и био наратор у многим емисијама страног документарног програма. Посебно признање му представља то што је свих 30 година стажа до сада провео пред микрофоном као водитељ „живих емисија“. Данас уређује Вести и емисију јутарњег програма Радио Београда 202, „Устанак“, у којој је до октобра 2018. године редовно обајвљивао “Цртицу 202“, као својеврсни поглед на стварност из угла обичног човека. Редовно прати рад књижевних стваралаца и промовише их на Радио Београду. Поносан је на супругу Љиљу, сина Филипа и ћерку Ану.

Извор: Кућа добрих вести