Милошевић се од 2014. године бави публицистиком и објавио је четири књиге: „Народни будилник“, „Хероине Србије - Вековник“, „Споменар вечним српским пријатељима“ и „30 српских зашто“. Његове књиге се баве темама које су свејеврсни табу, наметнут званичним или прећутним забранама ове или оне власти или је, пак, у питању наше кратко памћење и често незахвалност према онима који су се жртвовали за ову земљу или су пронели њено име и славу широм планете.

Дипломирао је на Природно- математичком факултету (физичка хемија) у Београду, где је и рођен. Мастер студије је завршио на Економском факултету, а специјализирао вештачки утицај на време и физику облака на Јута Универзитету у Солт Лејк Ситију, САД, где је био асистент у истраживачко-оперативним пословима јапанског професора физике облака, др Норихика Фукуте. Радио је у Хидрометеоролошком Заводу Србије на развојним и оперативним пословима из области вештачког утицаја на време и заштите животне средине, аутор је или коаутор више пројеката у области хидрометеорологије, енергетике, рударства, саобраћаја и заштите животне средине, био је приватни предузетник, а обављао је и низ значајних функција у Београду.

Његови највећи стручно-пословни успеси су везани за пројектовање и реализацију послова модификовања прехлађених магли ради добијања неопходне видљивости за редовно функционисање авио саобраћаја на Сарајевском аеродрому током одржавања Олимпијских Игара и за несметано одвијање такмичења на борилиштима 14 Зимских Олимпијских Игара у Сарајеву (октобар 1983-март 1984) као и за достизање неопходне видљивости за несметан рад механизације на површинским коповима рудника угља (Колубарски и Тузлански), у 13 зимских сезона. Успешна реализација пројеката модификације прехлађених магли представља прву примену вештачког утицаја на време у свету када су у питању зимске Олимпијске игре и површински рудници.

.Живи, истиче, за своју породицу, настојећи да његови наследници сутра немају разлога да се било чега стиде, да могу бити свесни да је њихов отац и дека бар покушавао да нешто позитивно учини за њих, за српски народ и за Србију.

Кратко или контролисано памћење

А Срби су, као народ, небројено пута показали колико држе и колико не држе до своје историје, својих предака и свих оних жртава које су они поднели за све што су Срби и Србија данас, примећујем на почетку овог интервјуа.

-Сви народи, неки мање, неки више, током свог историјског постојања имали су периоде када је феномен заборава био израженији, понекад и доминирајући, што је зависило од различитих фактора – објашњава Милошевић - Али су снага и величина било ког народа великим делом исказивани и потврђивани кроз ефикасност и степен каснијег дешифровања тог заборава, кроз верификовање историјских чињеница и кроз стварање услова за доминацију културе сећања и захвалности. Једно је сигурно: српски народ је један од најстаријих европских народа, са ретко богатом културном и стваралачком баштином, као и да је дао немерљив допринос утемељењу, одбрани и прогресу европских цивилизационих вредности, због чега се он извесно може карактерисати и великим народом. На другој страни, на нашој образовно-васпитној, информативној и јавној сцени, деценијама уназад скривани су или кривотворени трагови о најсветлијим страницама националне и државне историје, тако да кад се упореди наше свеукупно национално-историјско богатство са оним шта је презентирано генерацијама Срба кроз школске уџбенике и расположиве јавне публикације, тако учињени злочин према истини засигурно нас сврстава међу оне народе код којих је нажалост, „култура“ заборава и незахвалности још доминирајућа.

На питање како тај култ захвалности и сећања можемо успоставити онако како народи који држе до својих најбољих, најквалитетнијих, најхрабријих... то одавно чине, Милошевић одговара:

-Култура сећања је основа идентитета сваке нације, па би тако требало да буде и код нас. Она је и најмоћније оруђе у сазнавању истине о настајању, постојању и развоју нације у простору и времену. Зато је њено подстицање, неговање и вредновање прворазредни национални задатак. Стога је у креирању и реализацији тако важног задатка најважнија улога и одговорност државе, њеног школско-образовног система и одговарајућих институција система. Напросто је несхватљива равнодушност и неодговорност не само ресорних државних органа, већ и друштва у целини према наставним програмима и садржајима ђачких уџбеника и часова наставе по којима се образују и васпитавају генерације наше деце. Све је очигледније да постоји дугорочно и перфидно осмишљена намера да се и кроз ђачке уџбенике, уместо поштовања и неговања националних вредности и богате културне баштине, чини управо супротно; најмлађима се настоји погасити љубав према отаџбини. Садржаји који би требало да развијају припадност и љубав према породици, свом народу, завичају и Србији, све су ређи, а све више је текстова који на ученике делују збуњујуће, чиме им се онемогућује сазнање ко су они, чији су и одакле су. На делу је систематско елиминисање српске традиције, културе и обичаја; омаловажавају се и елиминишу српски великани, њихова дела И поруке; косовски завет и вишевековни митови покушавају се представити као лажи, све са циљем потирања и онемогућавања сазнања најмлађих о сопственој националној историји. Није претерано рећи да је то најподмуклији, али и најлакши начин уништења једног народа, јер се тако спроводи убијање духовног и културног бића оних који треба да буду будућност тог народа.

Кривотворена историја у уџбеницима

Милошевић сматра да је онима који креирају и онима који дозвољавају да ђачки уџбеници буду такви какви годинама већ јесу, добро познато да се и осмогодишњем и средњошколском узрасту и утемељује историјска свест младих, формира се њихово сазнање о трајности и карактеристикама у простору и времену народа којем припадају, чиме се и стичу животни оријентири младих како се треба понашати у садашњости и како корачати у будућност. Трагикомично је поменути, каже, да се и поред специјално формираног тела - Завода за унапређење образовања и васпитања које има преко 200 „стручних“ комисија и које је задужено за одобрење или забрану издавања уџбеника, догађају годинама такви „пропусти“ са нпр. Позитивним карактерисањем данка у крви, да се геноцид у Јасеновцу помиње само у неколико редака, да готово нема простора за легендарни Ђачки батаљон „1300 каплара“ и витезове са Дунавског кеја, да се из лектире избацују највреднија дела Кочића, Нушића, Домановића, Матавуља, Ћопића, Деснице, Гундулића... и да није било жестоке реакције јавности Србије избачена би била и сјајна збирка „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић, наше најбоље песникиње која симболизује национални идентитет српског народа. Ти покушаји постхумног убијања песникиње која је написала „Крваву бајку“, најтужнију песму о злочину над злочинима у Крагујевцу 1941. године, очигледна су намера да се тај злочин препусти забораву, као што је и свако помињање Десанке, рођене у Ваљеву, уједно И подсећање на геноцид који су Аустроугари и Немци у Првом и Другом светском рату вршили над Србима у Западној Србији…

Шокантна је чињеница да у данашњем школско-образовом систему Србије, готово да нема простора, ни у ђачким уџбеницима ни у часовима наставе, за три наша генијална научника, Николу Теслу, Михаила Пупина и Милутина Миланковића. Тројица наших највећих научника и великих родољуба, који су својим научним делима и открићима немерљиво допринели унапређењу светске цивилизације, помињу се, и то заједно, само кроз један час наставе у основним, и један час наставе у средњим школама.

- Дакле, ни један од њих, не завређује макар један цео час - констатује Милошевић - За њихов животни пут, стваралаштво, искуство и за њихове поруке, никада није било места у нашој школској литератури, док ученици, средњошколци и студенти САД, Немачке, Француске, Јапана, располажу деценијама већ богатим литературама о поменутим нашим великанима, у чијим делима многи и налазе инспирацију за своје даље школовање и образовање. Дакле, ресорни државни органи дозволили су да нам у наставним програмима доминирају хаотичност, неистине и пропусти, да нам ђачке уџбенике највећим делом издају странци, да нам наставу зна да држи и неквалификован наставни кадар, да нам све више Велики брат образује и васпитава најмлађе кроз школе и путем медија, да нам најмлађи, уместо љубави према породици, вери, нацији и држави, постају предмет, не ретко и жртве глобалистичке индоктринације којом се уништава духовно и културно биће српског народа. Тако једноставним се чини, и одавно неопходним, да на територији целе Србије, буде довољан само по један јединствен уџбеник из националних предмета за сваки разред, и да такви уџбеници буду зналачки и квалитетно исписани, наравно и да буду у издању ревитализованог српског Завода за уџбенике.

 Али, неговање културе сећања и захвалности није само одговорност државе.

-Свака породица и сваки појединац, уколико има свест о припадности свом народу и држави, може играти важну улогу у унапређењу те, врло важне идентитетске националне врлине. Данас су српске породице, додуше махом оптерећене решавањем основних егзистенцијалних проблема, али за посвећење васпитању и образовању своје деце увек се може и треба резервисати адекватно време. Морамо учинити све што можемо да код најмлађих смисао добре и поучне књиге буде претпостављен бесмислу „савременог“ света, бесмислу шунда, ријалитија и друштвених мрежа.

Отупљивањем националне свести и осећања до пута ка судбини Хазара

Европски гласноговорници једно време с нескривеном злурадошћу су упозоравали наше званичнике да Србија мора радити на промени свести свог становништва. Шта им то највише смета код Срба оваквих какви смо и чему се можемо даље надати од њих ако послушамо и Вас и кренемо сасвим другачијим путем од оног који они желе?

- Тим европским гласноговорницима највише смета што су Срби пре свега културна нација, један од најстаријих европских народа са богатом традицијом и најсавршенијим књижевним језиком, са вишевековном државом која је увек била на праведној страни у светским ратним сукобима, са националном свешћу и националним митом које ни комунизам није успео да уништи. И као слободољубив, истинољубив, храбар и хуман народ, увек спреман и за рат ако је то једино решење, неподобни смо за реализацију модерних неоколонијалних пројеката Запада на принципу стварања меког утицаја. Зато нас покушавају свести на албански ниво, чине све да униште наше историјске корене и митове, и форсирају и финансирају домаће „душебрижнике” чији је задатак да нашу националну свест и осећања максимално отупе.

Мој саговорник сматра да у том дугогодишњем „културном рату” који Запад води против нас, систематски настоји поништити све наше предности не само у односу на Албанце, него и у односу на околне народе које је уз помоћ Броза   исти Запад и промовисао и подржавао. Док год буду у нама Свети Сава и Јелена Анжујска, кнез Лазар и Обилић, деспот Стефан и деспот Ђурађ, Доситеј и Вук, Свети Василије и Њагош, Карађорђе и хајдук Вељко, Светозар Милетић и Јаша Томић, кнез Михаило, краљ Петар и Витешк краљ Александар, Руђер, Тесла, Пупин и Миланковић, Андрић, Дучић,Меша и Црњански, Ђоковић, браћа Грбић, Тијана Бошковић, Јокић и Филип Филиповић... које они немају, ми ћемо остати надмоћни, неупросечени и неосвојиви за тај неоколонијални Запад. У супротном, будемо ли дозволили да се уместо са мита о Косову пређе на мит о ЕУ, да нам се и даље намеће тенденциозна лаж кроз паролу „ЕУ нема алтернативу“, затим да ћемо лакше живети ако поништимо сопствену традицију и променимо свест, и дасе настави са подмуклим увредама националног достојанства, нестаћемо попут Хазара.

Једно од Ваших ''зашто'' је и: зашто не смемо веровати Енглезима. Чиме им се Србија толико замерила, да су против нас и у рату и у миру, и када смо савезници и када смо на супротним странама?

-Да у искреност енглеске државне политике Срби не би требало да верују говорио је давно један од највецих српских просветитеља, Доситеј Обрадовиц, за чију се посету Енглеској везује формални почетак међудржавне сарадње између две земље. Говорио је тако велики Доситеј, иако је он био и први српски англофил, који је веома уважавао многа енглеска достигнућа, просветитељство, ставове енглеских филозофа моралиста, њихову књизевност, али је српском Вожду саветовао да искреног и поверљивог савезника у Енглезима Срби не могу имати. И, од Карађорђевог времена па до данас, Доситејеве речи потврђиване су из века у век. Такве ставове Доситеја потврдиће и један од највећих српских интелектуалаца, Слободан Јовановић, који је део зивота провео у Енглеској, био одушевљен британским парламентаризмом и који је одлично познавао њихову државну политику, али је тврдио да су се Енглези и Срби разишли још у 19. веку, када су се Енглези супротстављали српској борби против Османског и Хабзбурског царства и везивању Србије за Царску Русију. А у периодима када смо били савезници, тј. када је моцна Велика Британија била уз Србију, то је могло трајати само док Србија не би ојачала и стекла услове да постане доминантна, независна и најутицајнија држава на Балкану. Велика Британија је чинила све да не би досло до тога, поготово да се не дозволи излазак Србије на Јадранско море. Ево неколико потврда моје констатације поводом цега сте и поставили ово питање:

-У Херцеговачком устанку (1875) и Српско-турским ратовима (1876-1878), Енглези су подржавали Турску и чак су у турском врховном војном штабу имали свог војног аташеа и специјалне саветнике;

- На Берлинском конгресу великих сила, 1878, упркос претходно важној победи Србије над Турцима у Српско-турским ратовима, када су утврђиване нове границе на Балкану, Енглеска се чврсто залагала за очување Османског царства. Када није могла да се избори за одржање турске окупације над територијом данашње Босне и Херцеговине, Енглеска је била против логичности да Србија преузме територију Босне и Херцеговине, иако су Срби ту имали своју средњевековну државу а и чинили су већинско становниство и у време одржавања Конгреса. Уместо тога, подржала је доношење одлуке да се даје право Аустроугарској на окупацију те територије у наредних 30 година, само како би се онемогућила и сама помисао на чвршће повезивање Срба са обе стране Дрине;

- По убиству краља Србије Александра Обреновица у Мајском преврату 1903. године, Британци су први прекинули дипломатске односе са Краљевином Србијом у трајању од три године. Својом моћном пропагандом широм Европе клеветали су Србе и Србију где год је, и кад год је било могуце, проглашавајуци Србе примитивцима и варварима. Чинили су то они, код којих су репресалије и убиства на њиховом двору биле редовна појава, и који су по зверствима која су цинили у својим колонијама стотинама година уназад, заслужили назив најгеноциднијег народа;

-И у Балканским ратовима били су на страни непријатеља Србије. У Првом су били против Балканског савеза, на страни Турске, а у Другом су подржавали Бугарску.

- Када је Краљевина Србија нападнута од Аустроугарске 1914, и Британци и Французи су то одобравали, а када се Велики рат разбуктао и ка западној Европи, молили су Краљевину Србију да српска војска, после блиставе победе на Церу, крене ка западу преко Дрине, и на северу преко Саве, како би подстакла Италију да уђе у рат на страну сила Антанте, и тако олакша операције Енглеза и Француза на Западном фронту а Руса на истоку.

- Када се Српска војска повлацила ка Крфу, 1916. године, Енглези, Французи и Италијани нису испоштовали договор да са бродовима сачекају насе јунаке на албанској обали. Последице тога су веома познате, и ко зна како би се све то заврсило да није било незаборавног ултиматума Руског цара Николаја II Романова;

- На мировној конференцији Великог рата у Версају, Британци су са својим премијером Дејвидом Лојдом Џорџом, били један од три гаранта нове државе, Краљевине СХС. Упркос томе, и каснијим сталним представљањем да желе да буду највеци савезник Краљевине СХС И Краљевине Југославије, лицемерно и перфидно су цинили све да та држава буде што нестабилнија, подстрекујући и подржавајући перманентно сепаратизме Хрвата, Шиптара и Бугара.

- Енглеско-америчке ваздусне снаге („савезници”), су скоро годину дана, у периоду 20. 10. 1943-17. 09. 1944, у договору са Брозом, бомбардовали и разарали преко 50 градова у Србији и Црној Гори, при чему су страдале хиљаде недужних цивила и стварана огромна материјална штета. Највише је разаран Ниш, 15 пута, Београд 11 пута, Земун и Алибунар 4 пута, Нови Сад 3 пута... а на неким од бомби које су падале по Београду на православни Ускрс 1944. године било је исписано - срећан православни Ускрс;

- Премијер и најутицајнија лицност Велике Британије током Другог светског рата, Винстон Черчил, успоставио је одличну сарадњу са Брозом и засигурно је био одлучујући фактор за успостављање комунистичког режима у ослободеној Југославији.

- Енглеска државна политика је 90-их година прошлог века била главни подстрекач разбијања Југославије и снажна подршка свим сепаратизмима у оквиру те државе. Премијер Тони Блер био је највећи заговорник ратова који су довели до енормних страдања људи и више држава. То и није изненађење, ако се узме у обзир да је Велика Британија држава која само са 25 земаља света није ратовала. И у слуцају Југославије Блер је био највеци поборник, иницијатор и организатор њеног разарања, што је и сам признао у својим мемоарима;

- Циљеви енглеске политике на Балкану нису окончани разбијањем Југославије, у чему су Британци одиграли кључну улогу. Са истим еланом наставили су да подстичу и помажу сепаратизме и унутар Србије као независне државе, настојећи да и њу разбију; британски државници и медији предњачили су у лажним оптужбама Срба и величању шиптарског сепаратистичког покрета, скривајући истину о догађањима на Косову и Метохији. Тони Блер је на ширио лажи и писао „да Срби убијају, пљачкају, силују и прогоне Албанце па против њих треба повести рат који не би био само војни сукоб, већ би то била битка измеду добра и зла, између цивилизације и варварства. Јер, српска потреба за крвљу мора се опрати цивилизованим путем”. Тај умоболни и крвожедни државник се и хвалио у својим мемоарима како је и Бил Клинтон имао резерве кад је у питању покретање агресије на Србију, али га је он на крају наговорио да САД и НАТО употребе и копнене снаге против Србије;

- На свим седницама Савета безбедности и УН, на свим форумима ЕУ И СЕ, и у раду Хашког трибунала, Енглези су редовно најактивнији у предлагању и доносењу антисрпских одлука. То се догађало и када су енглески државници на најпрљавији, неаргументовани нацин подносили и потурали свету седам варијанти неистинитих резолуција о Сребреници, са циљем да етикетирају српску нацију као геноцидну за сва времена. Нема сумње да су у срамном раду и одлукама Хашког трибунала посебан удео имали енглеска политика и њени правосудни чиниоци;

- И до данас, на све могуће начине, Велика Британија покушава да онемогући опстанак Републике Српске, подржавала је и помагала антисрпски резим Мила Ђукановица у Црној Гори и не осудује дугогодисње проустаШке поступке високих државних функционера Хрватске.

Дакле, непресусна је антисрпска глад енглеске државне политике која се огледа у свим друштвеним сегментима: од стратешко-дрзавних и војних циљева, преко привреде, банкарства и економије, до свих најзначајнијих социолошко културолошких области, укључујуци шак и спорт.

Зато и има пуно основа да се може рећи да у минулих 230 година није било перфидније и лицемерније државне политике, континуирано спроводене против Срба и Србије, од политике Велике Британије. Без обзира да ли смо били у политичком нескладу или ратни савезници, Енглези су у крајњем, увек били против нас и не ретко уз наше непријатеље. Од Доситеја и Карадорда до данашњих дана енглеска политика је увек према Србији казнена, антисрпска. Крајње је време да то конацно схватимо и према томе се поставимо на адекватан начин.

Извор: Кућа добрих вести