ЈЕЛЕНА ЉУБЕНОВИЋ
Рођена је 1995. у Алексинцу.
Дипломирала је на Православно богословском факултету у Београду.
Живи у Београду.
* Ход (двојезична збирка песама)
У потрази за Апсолутом поезија је довољно недодирљива и нежна.
РЕЧИ КОЈЕ ОТПУШТАМ И РЕЧИ КОЈЕ ПРИМАМ
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Веома сам захвална и поносна да носим презиме Љубеновић и да припадам породици
Љубеновић која је моје неизмерно надахнуће, радост и снага. Име које моје презиме
доноси свакако јесте Љубав и то она узвишена и ненаметљива. Што се тиче мог
презимена из имена, могло би се извести нешто попут Јеленковић. Веома волим своје
име као и презиме и све што може бити изведено из тога, јер то могу бити ствари које
свакако подсећају на нежност и племенитост.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
Певам о стварима које у мени изазивају дубоку сету или радост. Сваки стих јесте
захвалност за сваки тренутак који јесте, као и за сваки који предстоји. Све своје стихове
и стваралаштво посвећујем Творцу без чије милости не бих могла певати, постојати и
надасве бити.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Своју прву песму написала сам тек са неколико година, непуних седам. Не могу се
сетити садржаја песме, али знам да је била посвећена мојој другарици која се тада
преселила у Шведску. Kао седмогодишњакињу дубоко ме је потресла чињеница да
неко ко је попут моје сестре одлази да живи у другу земљу са својим родитељима.
Нисам знала како да изразим своју тугу и онда сам на малом папирићу написала нешто
што је могло подсећати на песму. Последњу песму написала сам недавно враћајући се
са пута у свој завичај који је изузетно важан за мене. Свако слово и свака реч у песми
коју напишем за мене има терапеутско дејство и на томе сам изнова захвална. Захвална
сам на речима које отпуштам и речима које примам и које ме обликују у одређеном
животном периоду и свакако сазревању.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Она настаје од природне чежње за потпуном и снажном радошћу, од захвалности на
сваком датом тренутку, од синтезе трагања и налажења свега непролазног на човековом
малом и скромном ходу и путу.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
Пливање за мене представља тренутак опасности и опрезности. Никада нисам била
опуштена и срећна приликом пливања и могу слободно рећи да за мене представља
једну врсту страха. Полетање је увек најлепши тренутак који доживим! Често сам у
полетању и те ситуације ме храбре у тренуцима када је то најпотребније.
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
желим ти лаке и снажне ноћи
да не осетиш силину празнине
и да никада не погледаш
у амбис људских костура
Ово је стих из моје песме „Плес је свети чин Андреја“ и веома често ми је у срцу и
мислима. Песму сам посветила својој пријатељици Андреји коју одликује раскош
интелекта, духа и душе.
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Веома сам импресионирана савременом уметношћу и доста времена посвећујем
упознавајући се са различитим видовима савремене уметности. То свакако укључује
многе уметности, али бих издвојила кинематографију, фотографију, графику и
архитектуру. Можда ми је тренутно љубав према архитектури најинтензивнија јер се
архитектура може комбиновати са скулптуром, монументалним сликарством и другим
облицима уметности. Веома ми се допада то што она не репродукује директно
стварност, већ индиректно и веома је експресивна.
8. Је ли ово време читању противник?
Мислим да је свако време противник добрим рутинама, али да би се оне практично
спровеле свакако је потребно довољно посвећености, времена и упорности. Читање
јесте једно путовање и захтева концентрацију, амбијент тишине и заинтересованост за
одређену тематику и жанр. Да би се добре навике читања одржале и неговале најпре је
потребна добра организација времена, затим посвећеност и на крају љубав према
речима и Ономе ко је речи створио.
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...
Моји обриси неба и нежна љубав увек су изнад мог завичаја на коме сам неизмерно
захвална. Где год да се географски налазим, свој завичај носим у срцу, куће, планине,
цвеће и дрвеће који су вечне слике раја у мом срцу и мислима. То је моје парче земље
које ми је дало крила и уједно делић раја на земљи коме заувек припадам.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
На слободу, укорењеност и чистоту мисли и живота.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
На хоризонту сунчевих зрака и светлости стварам.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Зависи од контекста и ситуације.
13. Три слова и три броја?
Можда бих пре издвојила три речи и то би биле: радост, надахнуће и тишина.
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Углавном не. Имам поштовања према свакој речи која под плаштом тишине нарасте и
постане. Поштујем је баш такву.
15. Питање за питаоца!
Омиљени аутор/ка и дело.
Не могу да затворим све у само једну књигу и једну главу.
9 РЕЧИ
ПОЕЗИЈА
ЈЕСТЕ
ПРАЈЕЗИК
ЉУДСКИХ
БИЋА
И
МОЈА
БЕСКРАЈНА
ПУТАЊА
Солилоквиј
Све говори
да морам кренути Ру
пут пространих равница
облачног севера
једноличних слика
таласавих жита
Ипак
поља недогледа
хране нас
Још ме само
међу завичајним брдима
ветар, Сунце
Месец и дрвеће
примају у своје загрљаје
И Ти...
Знај Ру
осећаје древности
човек ти не може пружити
Од Андреје се учим мудрости
духом и душом ми говори:
Ионако смо сви древни
и смртни и бесмртни
и своји и једни
Само песништво твари
чини симфоније оностраног чујним
срцу мом и твом
И још пред починак
исповедам ти Ру
осећај које ме крепи
Једино ће
зраци продирни
обавијени мистичношћу
наших искрености
подићи све(т)
на један пиједестал
достојан нежног
и вечног живота
Очи пронађеног Неба
У стиху ћеш чути
песму кроз хук ветра
једино ћеш душом спознати
трептај тишине који не престаје
Ходај
као да никада ниси морала
да се дотакнеш ватре
и наспрам ње постанеш вода
Океани су огледала
поднебесју
пријатељства осмеси
сачињени од бестелесности
свих наших покојника
Бесмртност нас окружује
успиње до пустиње
и рајских светила
Желела бих да ти кажем
у стиху ћеш чути
симфонију спокоја
мистику древног еха
Видети очи
пронађеног Неба
Kуда год да се окренеш
то су очи
које те воле и траже
Очи
оприсутњење
твог унутарњег света
И глас најискренији
у пупољку цвета
плесу кише
молитви човека
Ходај
као да тренутак
смртности не постоји
Јер тренутак је
вечност отворена
тражитељима Месеца
Ретроспекција
Борба је моја непрестана
под окриљем вечног сна
дивни су моји пријатељи
топлином ме загрле
из Скандинавије
Поред камена молим се
цвет се пружа
слободно и тихо
до зеница мојих
усних шкољки твојих
Један анестезиолог
спасава пацијента
од насумичне смрти
потом одлази у свој атеље
и нацрта човека који вришти
са поруком маленом
„Нека су блажени сви
посебно мама и тата“
НЕМАЊА ЋУРЧИЋ
6. 2. 1996. Нови Сад
Студент англистике на Универзитету у Новом Саду.
Пише и преводи поезију.
Објављиван у књижевним часописима и зборницима поезије.
СКЛОНИШТЕ ОД НЕВРЕМЕНА
1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?
Ћуре Немањић. Што је парадоксално јер ћурке нису постојале у Европи за време
Немањића. Или Ћурчија Немањић, што је иронично у контексту српског племства јер је
ћурчија реч турског порекла која значи кожар, тј. крзнар. И парадоксално и иронично
ми звучи добро.
2. О чему ти певаш, зашто и коме?
За мене је поезија давање форме речима, односно гласом, и то оним стварима које се
заглаве у мислима и не желе да оду док им не начиниш облик. Певам, дакле, зато што
нешто из мене жели да изађе. А коме певам, немам појма. Заиста немам представу.
Доскоро сам мислио да певам само себи. Сад сам суочен са тим да би то још неко желео
да чује. Још увек не знам у потпуности како да се понесем према томе.
3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?
Прву песму пре деценију, у средњој школи. Прву песму којом сам задовољан пар
година након тога. Последњу песму, надам се, нећу бар још неко време.
4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?
Од болног, на неки апстрактан начин. Поезија је за мене потреба да нешто изађе, као
што рекох, и то нема много везе са мном. Љуска мора да се сломи да би се излегло.
Kожа да се искида, кошуљица одбаци. И лепе ствари морају да боле док се рађају, оне
можда поготово и нарочито. Моја поезија је потреба, ја не мешам песак и камен да бих
направио здање него да бих се склонио од невремена.
5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?
Пливам и волим воду. А нисам још увек летео, што не значи да се не радујем том
искуству некада!
6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...
„Ако смо пали били смо паду склони”, од принца. И мој: „Откриј очи, спавање је извор
свег зла”.
7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?
Музика, наравно. То што ја произведем нечим што је писано данима, недељама, чак и
месецима неко дође и својим гласом или инструментом уради за пар минута. Све су
уметности једна те иста ствар. Једина разлика је у томе певамо ли телом, гласом,
инструментом, четкицама, мислима, или нечим другим.
8. Је ли ово време читању противник?
Напротив, никад више читања. Превише читања је противник овом времену. Мери ли
ико колики му је временски рекорд између две прочитане речи?
9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...
Мој крај, моје парче земље и мој комад неба су на неких тридесетак, четрдесетак
километара од Новог Сада, на месту где сам провео детињство и највећи део свог
живота. Ту је моје око олује где дођем када ружнило и агресивност живота посиве
ствари. Накупим се боја па загњурим главу назад у бетон.
10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?
Брод на олују, белина на веш окачен о штрику, а трећа реч ми звучи као нешто
заплетено у некој игри и ништа ме неће убедити у супротно.
11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?
Присутно је увек, и буквално и метафорички. Некад милује, некад пржи. Ту је када бих
волео да је ту. Ту је и када не бих.
12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?
Воће је и рајско и паганско. Жртвовање је и рајско и паганско. Рајско без паганског је
заслепљујуће бела и стерилна лудачка соба. Паганско без рајског је ентропија која
незаустављиво поништава све без смисла и сврхе.
13. Три слова и три броја?
А, О, И. 1, 13, 9974906709.
14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?
Хахахаха, скоро сваки пут. И увек бацим, никад не остављам. Kако се песме опходе
према мени, тако се и ја опходим према њима. Уметност је немилосрдна скоро колико и
живот.
15. Питање за питаоца!
Да ли је узалудније судити о поезији према песнику или судити о песнику према
поезији? И има ли узалудније ствари на свету од тражења икаквог одговора од
песника?
Песник је одговор на питање ког ни Бог не мож` да се сети. Песник је мера свих
узалудности. Ако песник има бркове онда и његова поезија брката бива.
9 РЕЧИ
СВЕТЛО
БЕЛИНА
ТЛО
ТИШИНА
ЗЛО
ГРЧ
РЕЧ
МИР
НИШТА
Tеофант
ваљање камења је смисао постојања
пуне нам чељусти репова претходних нас
понављање је мајка васионе
само је требало то заборавити до почетка
измишљати топлу воду значи заљубити се у прасак
раширени у тачку скупили смо се у време
пољубили смо „доста“ и „немојте више молим вас“
тај нас је призор толико пута видео
страдање је зачин иначе бљутавом јелу
сума сваког правца је умирање у месту
о ми луцкасти просветљени блесани
сажижућој звезди окрећемо се као сунцокрети
много смо желели да видимо светлост
неко дивно одсањано - престати да постојиш
ђурђевак који звони за почетак последњег часа
хируршко одстрањење и блистава поља хлорофила
и сад је гледамо потпуно лишени амнезије
бол се као забрањено воће пред нама повлачи
завукли смо поглед у сваки кутак нас самих
обришите нам уплакане очи
ефемера
оплављен опном умивен
носталгијом провучен кроз
филтер благог угриза сете
њен лик
лична стварност очитана
посредством описаних
сећања оквашених од оживљене
радости
опипљивија од истине од мене
самог јер тамо сам опет
огољеним синапсама ослоњен
о њу
нула један један нула
процесори су последњи песници она
последња поема ја славим своје
обесмишљење
одричем се речи за образац
отицања образа мог уз образ њен
оптичким каблом у зеницу њеног
ока
она ме чека да обгрлим успомену
оживим на познатијем месту њен
лик је одговор на питање које је
одувек
моја обећана обала и омили бол
омамљујуће моје порекло и повратак
објава моје сржи у њој и моје бити
опорављене
монолит
рекла је рекла је рекла је рекла је рекла је
обрисом и одразом и оком и руком
свирепе заповести страшног лета јер сваки је
анђео страшан
помилуј монолит и мирно замоли за милост
за грумен зрака и румени ропац среће
па усном меса мозга коже наискап исцрпи
лик посланице
биће мило и топло крај бића милог и топлог
до нирване до опекотина до звона
заискриће ране до ивице свести до сјаја
апотеозе
проћи ће ти кроз прсте кроз поре кроз потонућа
обећаће сунчеве пеге узавреће
сокове ћелија и остаће док траје време
полураспада
честице твоје чезнуће за гамом и омегом
док тражиш своју метастазу свој метапут
осипаш обле оболеле органе за собом
као мрвице
рекла је гласом сињим попут потоњег потопа
порозан и склон поразу упозорен си
до последње посланице потрошном теби није
остало ништа
свет није цркнуо у кишама и печуркама
још пузим напред ампутиран и мутиран
али коначно сам нашао зрачење у себи
постадох лето
Кућа добрих вести је у свом поетском кутку, чији је уредник песник Драган Марковић, заједно са данашњих двоје аутора, представила укупно 11 дуета, чији одговори на питања, као и по три песме које су одабрали, представљају један нови талас који нас је запљуснуо својом оригиналношћу и нечим новим. Претходна песничка сучељавања и надопуњавања можете прочитати: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.
УЖИВАЈТЕ!!!
Извор: Кућа добрих вести
