САРА ЈЕКИЋ

Рођена је 1996. године у Приштини.  
Живи у Прокупљу.
Студент је докторских студија српске књижевности.
Само се очима искрено воли (2015),
Плава одаја на тавану (2016)
Кругови (2019).

                              ОКЕАН КОЈИ ЧИНЕ СЛОВА, РЕЧИ, КЊИГЕ

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Јека Сарић. Заправо, не звучи лоше. Презиме ме асоцира на нашег великог
косовскометохијског писца Петра Сарића, кога изузетно волим и поштујем и
од свег срца препоручујем за читање. Сматрам да је он највећи живи класик
српске књижевности.

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

Певам себи, свакоме ко је рад да чује мој глас, због себе и других и потребе да
саопштим понешто на свој начин свету који је глув и слеп за сваку врсту
емпатије. Сервантес је то већ одлично предочио својом упечатљивом сликом
човекове борбе против ветрењача, али ма колико писање понекад деловало
узалудно као и горепоменута борба, људи и даље пишу, сликају, компонују,
стварају... и радује ме да је тако.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Прву песму или оно што бисмо условно могли назвати песмицом – још у првом
разреду основне школе, ако се не варам, а уколико се рачуна она мало бољег
квалитета кад сам тек загребла по површини једне тако високе уметности која
носи назив Поезија – крајем средње школе. Последња песма, али и ово ћемо
узети условно, настала је 7. јула ове године, под снажним утисцима које је на
мене оставила посета нашим српским средњовековним светињама Косова и
Метохије, тачније посета Богородици Љевишкој у Призрену. Та архитектонска
дела настала здруженом снагом Божјег благослова и људских руку, одолевају
времену певајући песму без речи а ипак гласнију од свих, која и даље одјекује
и одјекиваће кроз векове заједно са звуком својих звона.

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Одговор на ово питање за сваког је песника индивидуалан, али сагласила бих
се са Буковским који у својој песми ,,Поезија" наводи као кључне састојке
много очајања, незадовољства и разочарања. Ја бих томе придодала још и
меланхолију, носталгију, страх, усамљеност... углавном негативне емоције, које
су наш покретач у жељи да се нешто или неко промени, макар то били и ми
сами.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Обожавам да пливам. У многим тренуцима очајања мисао о мору је једино што
ме одржава да наставим, да истрајем, да не ,,потонем". Да би човек могао да
плива и истовремено ужива у томе, потребно је да буде опуштен, растерећен,
лишен сваке бриге, потпупно предан океану, и то важи подједнако за стварни
океан као и онај који чине слова, речи, књиге... Што се тиче страха од
полетања, у пренесеном смислу тај страх могу осетити само изразито скромни
људи заувек неспремни за било који дар стечен по заслузи, јер просечног
човека углавном може уплашити једино властити пад.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

,,Онај у кога си се клео
Напослетку те проклео". Сара Јекић
,,Са колико те зуба та љубав уједа?" Данте Алигијери

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Љубитељ сам уметности уопште, не само поезије. Уметност је моја друга кућа,
подједнако важна као и породична, која прихвата сваку различитост, која је
спремна да чује нове идеје, предлоге, али и да подржи оно за шта је већина
испрва неповерљива. Зато ме одушевљава залагање за синкретизам у
уметности, те би отуд можда издвојила позориште, као синоним живота у
коме смо често ми сами главни али и споредни глумци, а понекад и само неми
или гневни посматрачи, у зависности од сцене која се приказује.

8. Је ли ово време читању противник?

Читање је једна врста љубави за коју важе универзална правила: треба је
освајати постепено, заслужити, волети, бранити и на крају, неговати и остати
јој веран упркос свему. Од нас зависи да ли ћемо време посматрати као
непријатеља или га преобратити у најоданијег пријатеља.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

Песник је пре свега космополита. Лична документа казују нам његово место
рођења, али то је тако непоуздана информација, јер песник се може родити
изнова још много пута и сваки пут на различитом месту, али исто тако, он
једини има ту привилегију да бира своје место смрти или више њих, јер нити
се живи нити умире само једном.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

На диван морски пејзаж, на белину плаже сачињену од најситнијег песка, са
једном лађом која полако тоне у сенку и топлину залазећег сунца.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Иако сам као материјал за писање углавном издвојила мрачнија осећања,
Сунце увек проналази свој пут у мојим песмама, као што верујем да и сама
поезија проналази пут до мене, а не обратно. То се добро поклапа са мишљу
Виктора Игоа да се ,,чак и најмрачнија ноћ заврши изласком Сунца. Тако је
било до сада, а потајно се надам да ће тако бити и убудуће, јер је светлосна
симболика нешто чему у последње време посвећујем много више пажње него
иначе, а то чиним најпре преко српске средњовековне књижевности која је у
мојој најужој сфери интересовања.

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Воће је заувек рајско, као што је жртва често паганска, али речи као носиоци
значења често мењају нијансе, много чешће него што се кроз векове мења
однос владајућих религија, те увек треба бити опрезан у употреби истих.

13. Три слова и три броја?

О, Р, С; 20, 23, 31.

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Не волим недовршеност, те ми је из тог разлога лакше бацити лошу песму
него је оставити недовршену. Једна од одлика људске зрелости је спремност
да се иде до краја, ма колико се тај крај узалудним или тешким чинио.

15. Питање за питаоца!

Пре свега, желим да се захвалим питаоцу на овом пријатном изненађењу
и занимљивим иако нимало лаким питањима. Било је задовољство
мозгати и одговарати на иста. Моје питање за господина и пријатеља
по перу Драгана Марковића је следеће: Када бисте били у могућности да
из пожара спасите само једну једину своју песму, која би то песма била?

Ћилим за колевку.

                                                          9 РЕЧИ

                                                          ЉУБАВ
                                                          СЛОБОДА

                                                          ОКЕАН
                                                          НЕБО
                                                          ИСТИНА
                                                          ХРАБРОСТ
                                                          ЗЕМЉА
                                                          СМРТ
                                                          ПЕСМА

ПАРАДОКС

Невид вида ране вида;
видело је у ноћи најјасније.
Очињи вид – мајка стида.
Тишина казује најгласније.
Голорук најбогатији је;
богатом и слобода – терет.
праведном довољно је небо;
грешном тесан је и кревет.

ХЛЕБНА ПЕСМА

Недопечен хлеб наших жеља
жарио је душу и палио снове;
месило га двадесет неимара.
Сад бео почива у кљуновима птица,
а озебли зуби ћутаће до зоре.
Из расутих мрва зачеле се клице,

мрави по њима нечујно газе.
Не рађа свака биљка плодове Несебице;
нероткиње видају невидљиве ране
у мртвој земљи неутврђене страже.

АМБИС

Твоје су очи зелени амбис
у који добровољно пропадам.
То је дубина која пламти
и све у мени сажеже и потапа.
Очи – зелено море!
На сред пучине бродоломник један!
Нек се угаси светионик
нек се униште барке;
Наилази талас коме

желим да се предам.

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ

Рођен у Лозници, 2000. године.
Студент српске књижевности на Универзитету у Новом Саду.
* Икар и Месија, 2019. у оквиру „Лимских вечери поезије“.

                                          ПИШЕМ ЈЕР НЕМАМ ИЗБОРА

1. Kако би гласило твоје из презимена име па из имена презиме? Kако ти звучи?

Други изазов је лакши од првог – Павловић. Име из презимена је мало теже...
Зељко? Измишљено, али довољно близу постојећем, па није толико чудно...

2. О чему ти певаш, зашто и коме?

О апстрахованој љубави, дестилованим сећањима, и преписаним мислима...
Зашто – атоми идеја се комбинују сами, и то понекад у незнане молекуле -
постао је процес на принципу „само од себе“, немам избора. На питање – коме –
морам мало спекулисати. Упитно је опште место писања за себе, јер свако
писање значи, можда чак и надасве, тражење праве комбинације знакова који
имају колективно значење. Писањем преузимамо аспекте опште културне
ризнице; мали је удео нас самих и што се стварања, и што се рецепције тиче.

3. Kад си написао/ла прву а кад последњу песму?

Kао и сви млади песници/песникиње, волим да мислим како имам не једну,
него две прве песме – оне катренске подухвате из основне школе, и ону Прву
Озбиљну, тинејџерску. Последњу јуче, али последњу не још (ко није заборавио
прву љубав, никад неће упознати последњу).

4. Од чега најчешће настаје твоја поезија, од каквог креча, цемента, песка и камена?

Тешко је дати рецепт за песму, али могло би се то упоредити са оном појавом
када нечији глас зазвони каденцом која нас подсети на неку мелодију.
Унутрашњост зазвони истом мелодијом.

5. Пливаш ли? А страх уочи полетања?

Наши (пра)стари су знали због чега су изашли, односно, шта их је натерало на
копно. Можда боље да не знамо.

6. Присети се једног свог и једног нечијег стиха... Или сна...

Један мој стих: један, међу десет хиљада ствари:
ја, моја нова кожа, и огољена тајна рођења
Туђи стих: and these visions of Johanna are now all that remains...

7. Kоја још уметност осим песничке и због чега управо та?

Морао бих рећи – музика. Не јер се бавим њом, него јер се често прожима са
поезијом.
Rubber ring, rubber ring.

8. Је ли ово време читању противник?

Противник је онда кад литература, читање, треба да продубљује, оплемењује,
и ослобађа. Продаји и куповини књига, с друге стране, није нимало.

9. Твој крај, крајолик, парче земље, обрис неба...

„Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе!“
Да би било макар тајновито, послужићу се алегоријом: до потока окопнели
Стикс између два храма, један над њим, увек осунчан, један под њим.

10. На шта Те асоцирају ове три речи: брод, белина, сврж?

Све одједном узете, на морнарски амбијент, белина једра, а сврз би онда био
део терминологије. Kоји би ми у том случају био познат.

11. Има ли сунца у твојој поезији више или мање?

Охоло ћу и у овај одговор уметнути нешто својих стихова...
у оном неухватљивом трену
мрачног светла где сијају
и месец и сунце на врху зоре
стичу се логос и праксис човека

12. Није ли свако воће рајско, а свако жртвовање паганско?

Жртва је древна, жртва је кохезивна, али највише по културолошком бремену
које носи, а то је због реткости и јединствености таквог чина – Исус, Софка,
партизани. А воће је рајско опет из његове реткости... Дакле, чини се да нису
тако супротни. Све су то начини осмишљавања неправде.

13. Три слова и три броја?

А, K, М; 7, 17, 19

Требало би, вероватно, и елаборирати. Три слова су Три Велике Љубави,
људске и нељудске, једна од њих истовремено. Бројеви су три, на неки начин,
формативне године у мојем досадашњем малом броју година, а такође спадају
у просте бројеве, а прости су, у ствари, компликовани, јер су недељиви.

14. Деси ли ти се кадгод да бациш или оставиш недовршену песму?

Дефинитивно да, али истовремено, има истине у оном да „нема шкарта“ -- не
треба форсирати песму... мада некада и треба. С друге стране, ко зна да ли су
довршене и оне које важе за довршене.

15. Питање за питаоца!

Најпрецењенији и најпотцењенији песник/песникиња у српској или
југословенској књижевности?

Падало ми је на ум неколико имена. Али, на концу, велим, прецењеност и
потцењеност изравна време. Дакле, свако је вреднован таман онако како и
заслужује.

                                                      9 РЕЧИ

                                                       ЗЛОДУХ
                                                       АНЂЕО
                                                       ИСТОРИЈА
                                                       ВРЕМЕ
                                                       МАТЕРИЈА

                                                       ДИЈАЛЕКТИКА
                                                       ПРОЛЕЋЕ
                                                       ЉУБАВ
                                                       ВОЉА

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ ЈЕ ЖИВЉЕЊЕ ЖИВИХ 

give me a Leonard Cohen afterworld so I can sigh eternally

треба убедити себе у живот
не остављајући смрт за после
да вреба из крошњи

смрт треба залити животом као ждрело оловом
и смрвљени егзоскелет бубе вуку ноге
створења живе - ни у смрти не мисле о смрти
њихово постојање се коси са смрћу
дубље него човечије

живот треба градити са животом на уму
ићи за њим као за храном а не за глађу
треба живети са смрћу
као да је
сахрањена у темељу

УНИВЕРЗАЛНА СОБА

двориште као просторија споља:
подамном ћилимски сплет
мртвог лишћа и дишућег живота:
влат траве која звони као нож док уз њу мили мрав.
од ветра, све се љуља, буја, и чудно пропева.
предамном растиње, које, накратко,
ублажава отупелост атавизма -
док седим, више је од мене, и то ме плаши.
кроз тај зелени зид просеца свежањ сунца,
и као кроз лупу, сасвим је врео на мени.
иза слутим неко друго, стварније споља.
јесам ли више инсект - лист без гране -

напољу или изван?

ПЕСМА НЕДОЖИВЉЕНО

Пјеру Прудону

у наредну годину обожавања
испред и изван себе ступам,
длан милујем дланом твога духа,
крв у мени зрије као сок у воћу,
и сија, сјај крви је миришљав, и мирише
на тренутак што застрашен бежи од мене
на тренутак у неком немогућем космосу
где је твоје тело још топло од великог праска.
моја духовност је будућност, но кажу
да не морамо чекати плод да буде
сасвим зрео и да спадне с гране
да бисмо га окусили. треба пружити руку

у ветар, ка грани у ветру.

будућност материје је пуст океан, будућност је
ембрион неке племените животиње златних канџи
где ниједна ћелија још не зна своју функцију.
речи ће, једног сутра, бити сасвим нове,
својој ћемо деци бити смешни, смејаће нам се,
и то је правда и то је плата нашој
чежњи за садашњицом.

Кућа добрих вести је у свом поетском кутку, чији је уредник песник Драган Марковић, заједно са данашњих двоје аутора, представила укупно 13 дуета, чији одговори на питања, као и по три песме које су одабрали, представљају један нови талас који нас је запљуснуо својом  оригиналношћу и нечим новим. У данашњем случају, помало мистичним, у прелому од светла, према тами и обрнутим правцем. Претходна певања можете прочитати: ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести