У сали препуној љубитеља лепе књижевности, разговор су водили Игор Мишуровић и Никола Болеславски, који су заједно са ауторком, осветљавали стазе њеног поетског проседеа.

Милица Митић (1986) пажњу читалачке публике изазвала је пре три године својом првом књигом поезије, са необичним насловом: „Забрањено купање у зони пограничног прелаза“ („Прометеј“ Нови Сад 2022).

Дубоко исповедна књига, посвећена родитељима, од самог почетка прераста у својеврсну породичну сагу, причу девојчице одрасле поред Дунава, која се једног лета, већ одрасла и на почетку стварања сопствене породице, суочава са смрћу драге особе, свог оца и истовремено, покушава да нађе начин за живот у новим околностима.

Део јунакињиног живота, која је у ствари ауторка сама, уз низ умрлих чланова породице, које су многи заборавили, и чије биографије извируу из казивања и сећања, потпуно природно постаје и река Дунав, поред које је одрасла. Дунав који као да је њеног дворишта, њеног природног окружења, Дунав који јој помаже да вида ране и налази решење за себе и за породицу коју је тек почела да ствара.

Много је прозних и поетских књига које говоре о рекама, описују их као део природе, који утиче на људски живот, као део њихове историје, њихових живота – али у њима ретко има овакве личне комуникације, овакве присности, какву Милица Митић у својој поезији има са Дунавом. Уопште, веома је мало књижевних дела у свету и код нас која су посвећена Дунаву, чак занемарљиво мало, као да је Дунав био претешка тема за ауторе, кроз векове.

А Дунав, једина велика европска река која тече на исток (већина великих река у Европи тече на север и улива се у северна мора), повезује Европу и Азију, сигурно би могао да да много материјала ствараоцима да се размахну и пишу, или певају, о његовом значају. Дунав, река на чијој десној обали су рођене велике старе културе. Дунав који је увек био граница Римске империје, па је и данас граница различитих светова. Сакупљени, текстови о Дунаву, не би сачинили ни један одебљи том, па чак ни име Ханса Кристијана Андерсена, који је написао краћи путопис о путовању Дунавом, не би могло да прослави такву збирку, јер тај путопис могао је да напише било ко – толико је његов садржај неинтересантан.

Милица Митић остварила је необичан присан однос са великом реком, која једина може да је утеши својом снагом да наговести вечност, да помогне да се заборави на смрт. Вода Дунава постаје њена кућа, њена забава, њен саговорник, друг у игри, пријатељ и утешитељ.

Са првом књигом Милице Митић поезија је добила једну чврсту поетску целину, структуру, какве нису виђене до сада. Њен текст је писан особеним, оригиналним језиком, младачким језиком, „таласом језичких иновација“ – како је написао неки критичар, језиком који осваја њене вршњаке и окупља их у великом броју на њеним промоцијама. Поезија у Србији оваквим књигама враћа себи младе, који су, обузети новим медијима и новим пољима интересовања, више „гурани“ у некомуникацију, или комуникацију путем телефона, интернета, комуникацију машинама, без додиривања, без топлоте заједништва.

Милица Митић је и музичар, свира у бенду, учествује на концертима, има много поља интересовања, али истовремено, веома помно осматра свет око себе, његов је део, али и његов критичар, критичар који ће ману наћи и самој себи, не само критиковати друге. Оно што је најважније је њена потпуна и огромна искреност. Искреност у суочавању са животом, суочавању са светом. Она ту искреност тражи (и чини ми се лако добија) од својих читалаца, јер само искреност може да помогне бекству од друштвеног отуђења – она практично своје читаоце убеђује у потребу искрености да би се остварила права комуникација међу људима.

За аутора овог текста највећи допринос Милице Митић је постављање на врх људских потреба, најлепших и највреднијих осећања, љубави, чисте љубави међу члановима породице. Љубав родитеља према деци, љубави деце према родитељима, љубав – разумевање међу супружницима, коју она највише вреднује. Песме „Тата“ и „Нема рађања, нема умирања“ говоре о непрекинутој љубави и током живота и после смрти, препознавања оца у самој себи, својој жељи да на тај начин он увек остане са њом – заједно. Писати о љубави у породици, сада када се бракови зачас растуре, када се због неразумевања и некоммуникације родитељи растају и отимају се око деце, је стварно драгоцени допринос оздрављењу целог друштва.

Нова збирка, изашла после три године, наставак је исповести ауторке, која се враћа у детињство, али и наставља комуникацију са члановима породице. Искреност и директност је обавеза ауторке, обавеза према истини, према схватању света око себе.

Са годинама и другом књигом, од стида када само помисли да треба да каже да пише песме, њено самопоуздање расте и сада она позива и друге да пишу, да пишу о једноставним темама, о једноставном животу, она је против претенциозности, против је извештачености.

Наставља се анализа саме себе, суочава са самом собом. Све је већа и суоченост са смрћу, смрћу која није више изненађење, која је стварност, стварност која нас окружује и прожима наше животе чврстим везама.

Сада је ауторка и хроничар живота, хроничар свакодневице, сликар прилика око себе, комуникатор, као шаптач који се види насред позорнице док шапће глумцима који играју главне улоге.

А директне љубави је све више у односу са сином и радости коју има са његовим одрастањем и животом са њим.

Други књижевни аналитичари можда би у овој прилици покушали да неке њене песме, тематски и по песничкој снази упореде са неким нашим старим песмама, са неким светским делима. Да ли у песми „Ружа“ има елемената из „Хасанагинице“? Да ли је Миличина песма о оцу исто тако снажна као тужбалица сестре Батрићеве из „Горског вијенца“, или вапаја Мајке Југовића док грли руку Дамјанову, питање је на које аутор овог приказа не би желео да одговори. За њега су сва три дела снажна, с тим што је песма Милице Митић савремена и стварно, до дна душе дирљива. А написала ју је она – наш савременик.

Милица део живота проводи у Београду, а део у Великом Градишту. Она припада и једном и другом граду, она припада свету, у коме је провела велике делове живота, а њена љубав је ова сада мала земља у којој живимо.

На промоцији и разговору у Градској библиотеци било је јасно да је Милица део средине у којој је провела детињство. Она је одрасла у Великом Градишту, ту где на њеног оца, славног спортисту, подсећа и градска спортска хала, која носи његово име. Она није песникиња која је отишла у велики град и само се вратила у градић у коме је живела, да подели своју песничку славу и потпише своје књиге.

Милица је део средине. Атмосфера у библиотеци била је присна, пуна прихватања, публика је била део вечери, учествовала, а и после наставила да се са ауторком дружи, док су ту у сали и испред ње све време били и бар двоје јунака њене књиге – њен син и мајка, који су и сами ту део средине, део живота.

Аутор: Драган Миленковић

Извор: Српски угао