У њему се свет математике, књижевности и музике нежно преплићу са светом интиме, чежње, болести и љубави. Ово је приповедање о девојчици и жени, о надарености и рањивости, о вези између ученице и ментора, између стварног и замишљеног, између онога што јесте и онога што је могло да буде.

Главна јунакиња, Ракел, од детињства показује изузетан дар за математику. Њене мисли обликују се кроз бројеве, симетрију, тонове и структуре. Кроз слојевито и фрагилно приповедање, у којем се прошлост и садашњост спајају као у музици или фракталу, ауторка прати Ракелин живот – од детињства обележеног мајчином нестабилношћу, преко студентских дана и односа са харизматичним професором Јакобом, до суочавања са болешћу и егзистенцијалним питањима.

Веберг користи језик који је истовремено прецизан и поетски, језик који са лакоћом прелази из научног у метафизичко. У тексту се могу пронаћи референце на математичке теорије и проблеме, историјске личности попут Соње Коваљевске, али и богат унутрашњи свет протагонисткиње који је више налик дневнику или лирском есеју него традиционалној нарацији. Кроз Ракелин поглед свет добија особен облик: бројеви, слова и музичке скале нису апстрактни појмови, већ дубоко лична средства изражавања и преживљавања.

Посебно упечатљив слој романа чини однос између Ракел и Јакоба, који балансира између интелектуалне блискости и емоционалне зависности. Тај однос, који у почетку делује као инспиративна менторска веза, постепено поприма сложеније, па и проблематичне нијансе, нарочито када се разоткрију емотивне асиметрије и границе моћи. Ова динамика поставља важна питања о етици, рањивости и (не)узвраћеној љубави.

Једна од кључних вредности романа је у томе што успева да говори о интелектуалности без надмености, о болести без патетике, о љубави без клишеа. Ракел је лик који се памти по својој луцидности, али и по својој тихој боли. Веберг пише о изолацији, али и о тражењу светлости – било да се она налази у прелазу из мола у дур, у златном пресеку пропорција, или у могућности да се неко наслони на нашу усамљеност.

У питању је роман који тражи стрпљење и пажњу, али читаоца награђује ретком лепотом и дубином. Наслони своју усамљеност, полако, на моју је тихи роман велике снаге – посвета стваралаштву, интелекту и рањивости.

Подаци о књизи:

Клара Веберг

С норвешког превео: Радош Косовић

Издавач: Хеликс

Извор: Кућа добрих вести