Кустоскиња Ања Севчик стоји између двојица великана. Десно је аутопортрет фламанског барокног сликара Питера Паулa Рубенса, лево аутопортрет холандског мајстора Рембранта ван Ријна у карактеристичном светло-тамном контрасту.

"Кад би ме обојица позвали на вечеру, изабрала бих Рембранта", каже историћарка уметности.

"Рубенс би сигурно био веома љубазан, јер није био само сликар, већ и дипломата и џентлмен. Али верујем да би с Рембрантом било много узбудљивије – иако је знао да буде ћудљив и груб."

Ања Севчик у Келну, у музеју Валраф-Рихарц, брине о једном од најпознатијих Рембрандтових дела – аутопортрету на којем се он смеје.

То је изузетно ретко, јер су се људи вековима скоро искључиво сликали с озбиљним изразом лица – желели су да оставе утисак достојанствених особа.

Рембрандтов аутопортрет, међутим, посебан је призор, што чак и лаик може да примети. Суgestивни стил, који много тога препушта машти посматрача, делује изузетно модерно.

Тешко је поверовати да је слика настала пре више од 350 година, негде око 1662/63, у последњим годинама Рембрандтовог живота.

Погнути старац с подигнутим обрвама посматра посетиоце музеја директно у очи, из таме слике. "Увек имам осећај да људи успоставе неку врсту везе с њим", каже кустоскиња.

Смејући се, Рембрандт се савршено уклапа у Келнски карневалски дух – можда је на слици чак и прерушен. Можда игра улогу грчког филозофа Демокритa, који се смејао свету.

А можда је грчки сликар Зеуксида, који се, према легенди, смејао до смрти док је сликао изборану старицу. На левој ивици слике заиста се може видети профил старије фигуре.

Ипак, Рембрандт на слици не доживљава напад смеха – он се више осмехује посматрачу, али у његовом изразу назире се и трачак меланхолије.

Израелски сликар Јехуда Бејкон, који је преживео Аушвиц, на питање која га је слика у животу највише дирнула одговорио је да је то баш Рембрандтов аутопортрет.

"Смех и сузе истовремено – код Рембрандта нема једноставних одговора", рекао је Бејкон.

За Ању Севчик је Рембрандтов осмех једнако загонетан као и легендарни осмех Мона Лизе.

Рембрандтова дела у Келну висе у великој сали, окружена бројним сликама барокних уметника. Све су то изузетна дела – али само Рембрандтова слика одише неком врстом магије.

"Има нешто неодољиво у њој. Само то прожимајуће златно светло. Или његов поглед. А то је и толико људска слика – он нас посматра без икакве претенциозности, без жеље да изгледа млађе или лепше него што јесте", рекла је кустоскиња.

Може се рећи да је то потпуна супротност данашњој култури селфија.

Извор: ДПА/Кућа добрих вести