БЕОГРАД- Селектор сада већ познатог београдског фестивала документарног дугометражног филма “Седам величанствених” Данац Туе Стин Милер (Tui Stin Miler), чест је гост српске престонице, којој се, како каже, увек враћа са задовољством. Велики је поштовалац београдске публике, за коју каже да је најбоља у целом свету, а у разговору за Кућу добрих вести истиче и да Србија има невероватно талентоване ствараоце документарног филма.- Морам рећи, онако из срца, да ми је публика у Београду најомиљенија од свих. Довољно ми је само да се осврнем око себе у холу пре почетка филмске пројекције, и видећу и младе и старије људе, који очигледно цене и воле документерце. Осим тога, уживам да седим са београдском публиком у сали и слушам њихове реакције. Они једноставно живе са филмом, смеју се, и имају срце за документарне филмове. Са друге стране, видео сам неколико документарних филмова из Србије, упознао режисере, и морам да признам да овде има доста талентованих људи, који су пуни идеја. Велика је штета што мало људи из Србије може да пронађе финансијска средства да сними овакве филмове, али ме искрено радује што неки ваши аутори имају пуно енергије и храбрости да само уз помоћ камере направе ремек дело
На отварању фестивала рекли сте да у документарном филму можете видети, чути и осетити различите емоције. Које су то емоције биле најзаступљеније у документарцима на јубиларном десетом фестивалу?
- Има филмова у којима се пуно можете смејати, јер је једноставно забаван и комичан, такав филм смо гледали и ове године, а зове се „Моје ствари”, који је урадио фински режисер Петри Лукалнен. Са друге стране, имате и оне озбиљније филмове попут „Левијатана“, који је приказан на отварању, а говори о преживљавању и смрти. Посматрајући публику, могу само рећи да ове филмове прожимају бројне емоције кроз, а које су најдоминантније, то ћете најбоље видети на лицима посетилаца.
Које су друштвене теме данас генерално најзаступљеније у документарним филмовима?
- Нема најзаступљенијих тема, јер се данас сви документарци управо баве проблемима у друштву који погађају становништво. Тако смо ове године на фестивалу имали документарац браће Риахи “Свакодневна побуна”, који се бави проблемом капиталистичког друштва и материјализма.
Како комерцијални, а како документарни филмови приступају овим друштвеним проблемима? Да ли постоји нека разлика?
- Ако погледате неки холивудски филм видећете да је потпуно комерцијалан, и да упркос огромним техничким и финансијским средствима сасвим површно улази у суштину неког друштвеног проблема, за разлику од документараца. Уколико радите документарни филм, ви можете само једном малом камером свету да приближите неки друштвени проблем. Управо у тим личним тренуцима публика се поистовећују са тиме што види у документарном филму.
Који бисте документарни филм препоручили нашим читаоцима?
- На свом сајту сам написао причу о феноменалном документарном филму из 1978. године који траје само десет минута и зове се „Десет минута старији“. Филм у којем гледате лице дечака који у позоришту гледа представу. Ово је филм о животу, где ћете моћи да видите срећу, тугу, страх, јер су управо све емоције прожете на лицу дечака у само десет минута.
Извор: Кућа добрих вести
