Пошто се то већ понавља, претпостављам да бих исто реаговала као и прошли пут, што се очигледно показало безуспешним. али смо ми наставници склони да понављамо рекације, упркос неуспешним медијацијама.

Међутим, овај пут сам реаговала сасвим другачије. Без критике, без повишеног тона, сасвим смирено, али под утисцима са недавног путовања по Индији, описала сам целом одељењу ситуацију сусрета са стотинама деце који мирно стоје пуна два школска часа, колико је програм добродошлице траје, током којег се ниједно од њих није померило, окренуло, шапнуло, накашљало, а камоли да је било жедно (а јесте сигурно) гурало другу децу, скакало, вређало или било шта слично, што би нарушило угед њихове школе, њихових наставника, града у којем живе, државе, на крају, али и углед сваке њихове породице појединачно. Питала сам моје ђаке, да ли знају зашто су та деца тако одговорна, стрпљива, дисцплинована, културна и зашто су им те вредности потребне за живот.

Нису знали све одговоре, али неке итекако јесу, али сам им свакако простим и сведеним речником објаснила да та деца у Индији имају изражене моралне вредности о којима уче у својим школама, можда само мало другачије, него што то ми учимо у нашој учионици и да имају јака верска убеђења која стичу у својим породицама, можда само мало другачије, него што то они уче у својим породицама и да је то „мало“ у већини случајева јако „много“.

Тихим, смиреним гласом, питала сам дечака који је увредио свог друга, да ли он верује у Бога, да ли он и његова породица иду у цркву и зашто се уопште иде у цркву, да ли он иде на верску наставу и да ли му је важно да буде добар син и добар верник и зашто му је то важно? Гледао је у под, било му је јако непријатно, али не на начин како је деци непријатно када га одрасли криткују, него се видело у погледу кајање. Иако можда све није ни разумео, мали је, али ипак не толико, да не схвата шта значи нанети некоме намерно бол и тога је сада био скроз свестан. Наравно, свесна сам и ја као учитељ да је овде најмање крив овај дечак, али морамо једном зауставити правдање дечјих поступака гурањем правих разлога за тепих. Потребно је тој истој деци помоћи, али свакако не само то. Потребно је породицама отворити очи разговорима са поводом, управо кроз оваква вршњачка психичка и физичка насиља, а не како смо навикли, јер то нема ефекта очигледно.

Оно у шта сам сада апсолутно сигурна је да је узалудно у школи изучавати предмет Верска настава, ако се та вера истински, ни на прави начин, не усађује у самој породици, али и да се моралне вредности морају развијати и у школи и у породици и да то захтева комплетну промену националног курикулума, са једне стране и подршку родитељима да буду родитељи. Имамо обуке за све и свашта, чак и како се гаји кућни љубимац, а родитељство се подразумева, учи се у ходу. Таман када завршиш вишедеценијску родитељску улогу, схватиш да си погрешио, али повратка нема, а онда поново укруг.

Дечаку који је псовао, препоручила сам да неколико пута прочита десет божјих заповести и да о свакој појединачно поприча са родитељима, а онда да заједно пронађу ону коју је он прекршио псујући мртву сестру своме другу. Не верујем да би у ову проблематику икада залазила на овај начин, јер ми је питање вере и веровања у бога увек било исувише лично, али након поновног сусрета са Индијом и њеном културом, схватам и сама да смо као народ танки и на пољу моралних вредности и на пољу вере, али и да смо их свесно или несвесно гурнули децу у канџе интернета, а да ни сами не умемо да се носимо са његовим изазовима, јер најновији случај наставника из Крагујевца то апсолутно потврђује. Није ни чудо што нам деца лако губе компас и одају се различитим пороцима чим одрасту, а то је и основни разлог оволиког врпњачког насиља, а све чешће и насиља над наставницима.

Већина мојих ђака потиче из скромних сеоских породица, сви славе крсну славу, иду у цркву, посте сваки пост, притом сва деца похађају и верску наставу, тако да и не би требало да има суштинске разлике између њих и те деце коју сам упознала у Индији.

Па ипак дете у Индији никада не би вређало друго дете, нити би, рецимо, извукло столицу наставници, као што је то учинило дете у Трстенику, а још мање би тај снимак било које индијско дете објавило на друштвеним мрежама, јер у школи не користе телефоне и немају приступ интернету, а то спада у превенцију.

Дакле, све што радимо, тотално је погрешно. Шта значи образовање особи којој је као добар дан повредити слабијег, уништити нечију каријеру, дом, породицу, завичај, државу и сл.

Делује ми као да са повезом на очима и тампонима у ушима образујемо, истовремено и на потпуно исти начин, добру децу која су у својим породицама добили добре узоре да и сами буду морални и часни људи и оне друге који су имали мање среће и сада једино умеју да буду доминантни у својој изопачености и поремећеним моралним вредностима.

Стварамо генерације ученика којима је спектакл измаћи наставници столицу, тако је понизити и смејати јој се објављивањем на друштвеним мрежама…

   Какво друштво смо створили?

   Када нам се све ово десило?

   Како смо то и када тачно изгубили морални компас?

Зар моралне вредности не треба да буду на првом месту, као најважнији образовни садржај сваке предеметне области, без изузетка?

Да ли се моралне вредости и врлине усвајају бубањем? Зашто форсирамо репродукцију знања ако је јасно да за знања не доводе до комплетне личности и да је то замка која нас је довела до ових немилих сцена и догађаја из наших учионица којих би се постидео свако нормалан?

Посбно ми је драго што се на ову тему огласио и мој омиљени песник Љубивоје Ршумовић, наш Ршум:

   „…По смеху који прати овај аматерски видео запис, рекао бих да учесници имају ауторитарне карактере, жељу да се некоме или нечему додворе и допадну, да се умиле некој владајућој Моћи. Нико од три поменуте, што личности – што установе, нису успели да им буду ауторитети, па су се окренули Бесловесним мрежама, Јавном мњењу, Гомили, Руљи… А то је већ ствар за стручну поправку у „Лази Лазаревићу“.

Шта би требало учинити, сад кад је учињено ово што смо видели? Требало би, најзад, предложити Влади РС, а влада РС по кратком, најкраћем поступку, донети и објавити у Службеном гласнику Закон по коме ће учитељи, наставниици, професори добити статус службених лица…“

Закључак: СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ЛИЦА

Мислила сам да овакву идеју никада нећу подржати, али изгледа да смо дотакли дно и да на овај начин једино можемо да се заштитимо. Нема више смисла јурити изгубљно достојанство, оно је одавно изгубљнео и проћи ће деценије да се ту нешто промени. Статус служебног лица једино у овом моменту има смисла, заштитио би нас од ученика и њихових родитеља, наравно оних који немају никаквих моралних вредности, а ни капацитет за развој истих и којима је као „добар дан“ применити силу, понизити, увредити и повредити друго биће. Нико од нас не жели да иде на посао са стрепњом и грчом у желуцу и да размишља која ће будала данас да налети на нас и проспе по нама своју фрустрацију.

Извор: Креативна чаролија/Кућа добрих вести