Драге моје колеге родитељи,

Пишем Вам ово у нади да ћу помоћи и себи и вама да на најбољи могући начин искористимо  кратко време док деца још хоће да нас слушају и док мисле да имају шта од нас да науче.

Још док сам ишла у средњу школу на зиду собе мог друга стајао је натпис “Први део живота нам упропасте родитељи, а други део деца”. У то време  изрека ми је била “добар фазон”, а сада се питам како спречити да се она претвори у истину.

Пре неког времена присуствавала сам предавању др Ранка Рајовића, аутора програма НТЦ метода учења, који је, пре свега, намењен даровитој деци, али помаже и свој деци да максимално искористе интелектуални потенцијал.

Пресудна улога родитеља у развоју деце

Доказано је да се више од 50 одсто људског мозга развије до пете године живота и зато је улога родитеља у процесу интелектуалног развоја детета, могли бисмо рећи, пресудна. А како да им помогнемо? Ево једног од начина.

Приметили сте сигурно да већина дечака између друге и треће године живота разликује све марке аутомобила (морам признати да сам ја почела да их разликујем тек када су ми деца скренула пажњу где треба да гледам). Наравно, поносни тата носи свога сина на раменима и хвали се пријатељима како има паметно дете. И то је све. Родитељи не схватају да је дете које уме да разликује знаке на аутомобилима у стању да научи и слова. Када сам чула ову причу од др Рајовића, одлучила сам да пробам. Купите словарицу и видећете.

Мој четворогодишњи син је за недељу дана научио сва штампана слова ћирилице и био је толико поносан на себе. Деца су срећна када нешто науче.

Ми, данашњи родитељи, понекад смо претерано брижни, а онда се љутимо на децу што не знају да ураде нешто што смо ми у њиховим годинама знали. Није лако пустити децу да слободно расту, падају, истражују. А морамо. Тако се расте. Све у своје време. Једино тако можемо да им помогнемо да израсту у паметне људе, способне да примене научено. Да их пустимо да падну, да би научили да устану и да прихватимо да ће неко можда и да сломи руку. Нема везе, после ће му се цело одељење потписати на гипс, па и ми смо се потписивали, сећате се колико пута. Морамо да им купујемо патике на пертлање да би научили да везу пертле, да их пустимо да скачу, да се врте, да ходају по ивичњаку, играју кликере…  

Дозволити деци да играју кликере у школи

Е, кад смо већ код кликера, да вам испричам и ово. Мој старији син је имао учитељицу “старог кова”, која је прибегавала добро испробаним методама кажњавања. Пиши реченицу “Научићу да поштујем правила понашања у школи” од 10 до 100 пута, у зависности од тежине “злодела”. Мислим да је најмање једну свеску истрошио на то. Између осталог, једног дана дошао је кући и рекао: “Јован и ја смо закаснили на час, играли смо кликере на одмору, морам XX пута да напишем, знате већ коју, реченицу”.

“Добро”, кажем ја строго, “остави књиге, ручај, пиши и немој више носити кликере у школу”.

Од тог дана, пред сваки полазак у школу проверавала сам му џепове да случајно није кришом понео неки кликер. На полугодишту мој син добија нову учитељицу и каже ми да је нова учитељица “страва” и да дозвољава да се носе кликери у школу.

Некако са неверицом, дозволим ја њему да понесе кликере. После тога била сам на овом предавању где нам је објашњено да је научно доказано да су раније дечаци боље знали математику од девојчица захваљујући баш тим кликерима. Ево и како.

Дете изнесе напоље шест кликера, два црвена, три зелена и један жути. У току игре губи, добија и све време зна колико којих кликера има у џеповима. Само, наравно, у данашње време, када се у свему претерује, некој деци мама купи кесицу кликера, тата још једну, бака и деда још по једну и дете има пуну канту кликера, које наравно не може да упамти, а математика и мотив за игру су потпуно упропашћени.  

Знате, ова прича о кликерима подсећа ме на оног научника из Малог принца чију су теорију прихватили тек када се пресвукао.

Док су се деца играла, била су кажњавана, а онда када су озбиљни људи проучили ову игру и указали на њен значај, маме и учитељице дозвољавају да се носе у школу, организован је турнир у кликерима на Сави, а у школи ће изгледа направити и терен за кликере.

Лепо је све научити. Деца су срећна када у нечему успеју. Надам се да ћемо и ми успети да им будемо родитељи који им нису упропастили први део живота.

Желим и вама и себи срећу у даљем одрастању.

                                         Извор: Кућа добрих вести