Кућа Добрих Вести

Login

Анита Пратљачић: Мој посао је да решавам проблеме

Оцените овај чланак
(3 гласова)

onaidecaПознајем известан број успешних људи који су то постали захваљујући искључиво самима себи - свом труду и раду, свом знању и образовању, својим природним предиспозицијама, генима, васпитању, књигама које су прочитали, лекцијама које су научили, часовима које нису пропуштали, писменим задацима и испитима на којима нису преписивали... и који о својим достигнућима могу говорити а да ни пред ким и никада не поцрвене. И који врло ретко и врло мало о томе говоре.

 

О много већем броју таквих људи знам захваљујући ономе што сам о њима чула од других људи или видела и прочитала у медијима. И медији, у просеку, о таквима најређе говоре. Некако, највише брује о онима, успешнима мање или више, којима је стало да се прича о њима, о онима чије је "јапаја" продорно и гласно, без обзира на истински проценат учешча њих самих у ономе што су постигли.

 

Особу о којој пишем овде знала сам виртуелно и то врло површно, без неког специфичног утиска о њој. (Да сам знала бар део њене приче, знам да ми верујете на реч, далеко раније преточила бих ту причу на овај блог.)

 

Срдачно смо се загрлиле недавно на Конференцији пословних жена у Крагујевцу, нас две, које смо имале једину додирну тачку у томе што смо, између осталог, и блогерке.Као да се милион година знамо и као да нас... а биће и да нас истински везује, не само блоговање, већ и много тога што постепено откривам, а чији је заједнички именитељ то веровање да је најслађи и највреднији онај резултат који оствариш сам, невезано за његове размере, ширину и ефекте.

 

Анита Пратљачић:

 

Особа која је тек онако, успут, набрајајући разлоге због којих је саму себе назвала "мама на точковима", навела и то да је после крагујевачког скупа очекује један скуп у Амбасади Холандије у Београду, па онда следећи, који сама организује, на Златибору... и још неколико, тако, за њу свакодневних пословних догађаја, који у овој земљи и за овдашње прилике у ствари нимало нису свакодневни нити обични.

 

-Да. У то време сам добила званичан позив од холандске Амбасаде у Србији да се моја фирма БеттерХоњ придружи Холандско-српској привредној асоцијацији- почиње своју причу Анита, на мој предлог да је "ставимо" на блог не толико зарад ње саме, колико због порука и поука коју би многи могли да извуку из ње- С обзиром на то да имамо дугогодишњу сарадњу са холандским партнерима и да су они задовољни њом, а и са мном као партнером, оснивачи ове асоцијације су већ знали за мене, па су ми зато и упутили позив. Да не будем лажно скромна, ово је за мене велика част, посебно стога што је моја фирма дефинитивно најмања међу свим тим корпорацијама. Ове недеље ме очекује пријем у резиденцији холандског амбасадора у вези са овом асоцијацијом.

 

И да, био је и Златибор. Тамо се одигравала конференција, са око 400 учесника. Много људи мисли да сам тамо ишла да се добро забавим, а истина је да ми је радни дан почињао у 6:30, а завршавао се око 2-3 сата. Но, све је прошло добро (изнад свих очекивања) и врло сам задовољна. Сад ме за истог партнера очекује једнодневна конференција у Сава центру, која ће бројати око 1000 учесника. Но, пре ове конференције ми следи РСНОГ, конференција мрежних оператера Србије (у чијем сам организационом одбору другу годину за редом), тако да ми конференцијског стреса не мањка.

 

                                                        onaja

 

Самохрана мајка двоје близанаца којима не може да посвети све своје време, али им се зато у потпуности посвећује све оно време које истински проводи са њима.

 

-То што сам мајка је само оплеменило мене као личност- каже- Ипак, да будем потпуно искрена, нисам онаква мајка каква сам одувек желела да будем. Имала сам другачију идеју о одгајању деце. Али, околности те терају да се прилагодиш. Природа је јасна: врста се или прилагоди или изумре. Па тако некако и ја. Кад смо се еџ хазбенд и ја развели, наравно да ми је све то био шок, али нисам дала себи простора да будем шокирана. Ваљало је преживети. Ту сам направила "пакт са ђаволом": донела сам одлуку да моја деца и ја нећемо зависити ни од чије добре воље, него ћу ја зарађивати за нас. То значи да ће одрастати делом без мене. У Мом Универзуму боље је да са 18 година оду код психолога и искмече му како су одрастали уз дадиљу и бабу, а кева да им плати услуге психолога, него да се тада питају зашто имају гору стартну позицију у животу од мене у њиховим годинама (а није тајна да радим од 16. године, јер смо јако тешко живеле мама, сестра и ја... била је она инфлација). Кад сам то одлучила, закључала сам тај неки део себе и кренула да гризем. Моја деца живе један више но удобан живот, имају све оно о чему смо сестра и ја само маштале, па и више од тога. Ипак, то су скромна, васпитана, вредна и паметна деца. Сјајне особе! Добри су ђаци и обожавају математику. Иду и на часове на ПМФ-у (програм за талентовану децу).

 

Самостална предузетница која не крије да је пропадала више пута у животу и... увек успевала да се подигне и попне коју степеницу више.

 

-Кад кажеш да си пропао па устао, то људима делује лако- прича Анита - Истина је потпуно другачија, нажалост. Моје пропасти... Па, једном кад сам доживела потпуни пословни фијаско три дана сам живела на кукурузу кокичару. Правила кокице и јела. У животу ме никад нико није гурао, никад нисам имала 'леђа', па никад никог нисам ни имала да ми помогне. Али шта ћеш, снађе се човек, закрпи се, па крене даље. Све те пропасти (а причам о банкротствима и окретању главе свих од мене), само су ме учврстиле у инату. Никад се нисам питала да ли ћу, него кад ћу да будем на вишој позицији него пре и кад ће лицемерно да се врате у мој живот, а ја да им се искезим у фацу без речи. Ето, у последње време баш се много кезим. Немам репове иза себе. Сваког могу да погледам у очи. То сам, што сам.

 

Партнер, и поред неколико ортачких разочарења, у послу за који је проценила да би га боље одрадила са подељеним и одговорностима и теретом.

 

-Од скоро сам ушла у партнерство у тој производњи- објашњава- Проширила сам делатност (иначе, примарна деларност ми је консалтинг). Партнер ми је најбољи пријатељ. Што би моја покојна баба рекла, "класа од човека". Мени су два партнерства већ пропала (мада сам од старта била резервисана према тим ортаклуцима, ал' 'ајд - сама пала, сама се убила), па је логично да се човек запита зашто сад трећи пут. Да објасним какав је он: то је човек који је пре две године за 8. март довукао камион пун материјала и људи, истресао их и извео све у моје двориште, рекао "срећан 8. март" и оставио их да ми реновирају кућу. Ама, нисам стигла к'о човек ни да се посвађам са њим - отперјао на време! То је човек који много помаже мојој деци, нарочито сину. Син ми је јако касно проговорио, ни сад не говори чисто и био је много стидљив. Међутим, овај га је тако нафурао да је кул лик, да ја сад имам једно самоуверено дете које је прави шерет. Такође, у по дана, у по ноћи - ту је за мене. Никад му нећу заборавити вожње лекарима деце с температуром у глуво доба ноћи. Скоро ми се десило да кева кука како је шпорет стар и да јој треба нов, мени оспице искачу, а Дарко (тако се момак зове) оде у Гигатрон, купи неки убер фанцy шпорет и каже "ево, да те кева више не смара". С друге стране, он не придаје значај гардероби, парфемима (к'о и свако мушко, јел'те), па сам тај сегмент његовог живота ја преузела на себе.

 

Хоћу да кажем да смо јако, јако блиски и да ми је то пријатељ до гроба (а и у загробном животу, надам се). Он да каже "'ај да скочимо у бунар", само бих питала да л' на главу ил' на ноге (а и он би исто урадио да ја тако нешто кажем). Кад смо почели да причамо о заједничком послу, одмах смо направили стратегију, план и регистровали фирму. А шта ако пропаднемо? Прво, нећемо. Друго, и ако пропаднемо - кренућемо од нуле опет заједно. У фирми (ај да нас рекламирам лечка) правимо све од метала. Некако се заломило да највише правимо ограде, али шта год да треба - РАЧУНАЈТЕ НА НАС! :)

Њу не треба молити да открива тајну свог опстајања на чврстим ногама у ова несигурна времена, нити је треба потпитањима провоцирати па да призна и то колико су је она поменута падања и пропадања болела.

 

                                                       onaona

-Поменула сам три своје "епске" пословне пропасти: прва са еџ хазбендом, друга са два другара и трећа са једним другаром. О спорадичним самосталним пројектима који су ми пукли (неки њеб сервиси, бутик гардеробе...), нећу ни да причам. Било, прошло, не вратило се. Међутим, ове три пропасти су оставиле ожиљке. Није мене ту повредио материјални део. Некад имаш, некад немаш - живот је то. Мене је ту дотукао моменат издаје. Да се разумемо нешто: кад имаш свој бизнис, све око њега схваташ врло лично. То си ти. Кад си приватник нема оно 'но хард феелингс, it's just bussines. Нема. Посао си ти. Е, ове клипете су имале моје пуно поверење. Не да сам давала целу себе, него и преко тога. И онда - бам.. Е, сад, ем те издају они којима си веровала, ем останеш без новца.

 

Лепо ти дође да скочиш у плаво Дунаво.

 

И шта ћеш даље? Не знаш. Отплачеш 2-3 дана, па дигнеш нос и кренеш даље. Никад нисам имала онај моменат освете у смислу "е, кад их згазим...". Иронија је што ми се намештало такво гажење њихових маленкости више пута у животу, али никад ми ни на памет није пало да искористим могућност да неког упропастим. И не знају колико сам могла да их поништим. А не требају ни да знају. Нека раде своје, ја ћу своје и то је то. Чиста сам пред собом и то ми је једино важно.

 

А овако је почела бизМис мисија ала Анита Пратљачић:

 

-Имала сам 16 година. Пробудила се једно јутро у оној инфлацији и схватила да у кући покојна баба, мајка, сестра и ја имамо само пола кесе брашна, два прста уља и једно јаје. Тај моменат спознаје памтићу целог живота. Тај дан сам се спаковала и отишла у школу. Нисам јела. Само сам размишљала шта ја могу да урадим да нас четири не умремо од глади. После часова заређала сам од кафића до кафића да питам треба ли им радник. Негде су урлали на мене, негде ме исмевали, негде сељачки пођебавали, пар њих ми нудило и кеш за сексуалне услуге... Излазила сам и улазила у кафиће, док нисам дошла до судбоносног, чији ме је власник питао шта знам да радим. Ваљда га зачудило што тражим посао. Рекла сам да знам да перем и чистим. Пуна самопоуздања, са све кезом од ува до ува, објаснила сам какво стање ми је у кући и да, ако ја не преузмем бригу на себе - умрећемо од глади све четири. Човек је био шокиран. Одмах сам добила посао, али сам морала да обећам да ћу и даље бити добар ђак. То је био услов да бих могла петком и суботом да перем чаше у шанку. Мој први посао ми је донео плату од 200 немачких марака. И ту сам радила викендом све до одласка на факултет. Онда сам почела да радим неке друге послове, али овај први ми је, да се други послодавци не увреде, најдражи.

 

Мој први самостални предузетнички пројекат је диловање кухињских крпа. Имала сам 18-19 година. Куповала сам крпе прво у Панчеву, па их продавала на пијаци у Крагујевцу. Иначе, тетка ми је позајмила паре за овај пословни подухват. И од тих пара сам имала за 43 кухињске крпе. Кроз два месеца вратила сам јој новац, престала да продајем на својој тезгици крпе и постала, условно речено, велетрговац крпа. Посао се толико проширио да сам покривала целу Шумадију и пола Поморавља. Свако ко је имао свадбу, испраћај у војску, сахрану, даћу - долазио је код мене да купује крпе на велико. Овај посао ми је упропастио НАТО '99. :)

 

Ионако сам кренула неким другим стазама у то време, тако да је ок. Иначе, '99. сам почела и да блогујем. Моји блогерски почеци били су на енглеском, јер сам хтела да објасним свету шта се дешава, тако да је Constrictoria прво постала позната на међународном нивоу, па годинама након тога на националном. Мада, да будем искрена, на националном се и нисам нешто трудила...

 

После НАТО интервенције сам почела да радим у једној фирми као преводилац и потрчко. Више потрчко но преводилац. Али кад је власник видео с којим жаром не дам клијенту из Македоније уобичајени рабат, већ га "кољем", а да овај пристаје, јер имам аргументе, позвао ме је у канцеларију и рекао:

 

"Ано, од данас ћеш ти да се бавиш маркетингом."

 

На моје, да немам појма о томе, само се смејао и говорио 'ће научиш'. Тај дан сам то отписала на његово зајебавања, ал' наредно јутро не беше ми добро. Сачекао ме профан маркетинга и тржишне економије са економског факса и објаснио да га је унајмио власник предузећа да ме учи, док ме не научи свему што зна. Од тог дана мој је посао био- да учим. У фирми сам само учила и примала плату за то - других обавеза нисам имала. Сваки дан, и викендом. Кад сам завршила, кад је професор рекао да сам ок, формирали смо маркетинг службу у оквиру фирме, запослили потребне људе и кренула сам да радим. Онда када сам дошла као потрчко у ту фирму, она је имала 30-ак запослених. Из фирме сам отишла кад је бројала 250 запослених. За време мог маркетинговања тамо увели смо и ISO стандарде, али и hACCP.

 

                                               onasama

 

Са овог места сам отишла на место директора продаје у једној повећој светској корпорацији и ту сам радила до оснивање своје прве фирме...

 

За дугорочан успех у послу, оно што многи не признају и што газе, значајно је бити коректан, поштовати клијента, бити поштен према њему и пружити му максимум за оно што ти плаћа. И да са истим односном приступиш и послу који доноси много пара, као и оном који доноси мало.

 

- Поента приче је у томе да кад радиш послове, кад сарађујеш са људима - нема великих и малих послова, великих и малих пројеката. Понашаш се као да је сваки посао једини на свету и као да ти од њега живот зависи! Дајеш све од себе. Причала сам ти да имам једног, па не могу да га назовем клијентом, јер нема потребе да сарађујемо (можда сам једна од ретких која искрено каже клијенту да нема потребе више да ми плаћа услугу, онда када му више није потребна) и не сарађујемо у том смислу, који ме око сваке нове године гања за фактуру да ми "пусти" новац. Па измишља да му треба ово или оно.Рецимо, испишем фактуру на 100е, а он уплати много више па почне да се позива на неке бонусе... ;). Разумем, захвалан је што сам му помогла да прошири и усмери своје пословање пре пар година.

 

Кад сарађујем са људима, поставим се као партнер. Објасним на начин који они разумеју шта ћемо да радимо и како ће те активности да реше неки проблем. Укратко речено: мој посао је да решавам проблеме. С друге стране, према људима треба бити човек. Често обилазим своје сараднике, не због посла, него да их питам како су. А питам их, јер ме интересује. И у послу и приватно довољно је бити човек.

 

Добротворни рад

 

Поред посла, бавим се и про боно радом. И то скоро 20 година. Мој мото је да човек има обавезу да друштву нешто од себе да. Да га оплемени, учини бољим. Посвећена сам, пре свега, рањивим категоријама. Иза себе имам доста пројеката, предавања, конференција на ову и сличне теме (па, и ти и ја смо се среле управо на таквој конференцији). Врло сам поносна на свој рад. Поносна сам на све те људе којима сам помогла да се уздигну изнад ситуације у којој су били, да крену даље, чак и да отпочну свој бизнис. Ето, на то сам јако јако поносна.

 

Сад планирам и неке пројекте овог типа (неки че опет бити у сарадњи са државом, а неки са НВО сектором).

Пословно сам ту где сам. Ништа ја ту не бих дирала. :)

 

Жао ми је што немам времена да пишем блог. Ето, то ми је жао. И имам неостварене жеље, које јесу оствариве, па сам их преиначила у циљеве...

 

Неминовно питање: како то све успева једна жена сама? И... може ли се назвати њеним избором, то, да буде сама?

 

То да сам сингле - то није тајна. И нећу да спуштам стандарде. Нећу да будем са било ким. Кад су мушкарци у питању, имала сам најразличитије имбецилне ситуације. Види овако: сви они су а приори цоол што имам децу, посао... А онда временом то не буде цоол. Најурнебеснија ствар ми се десила са једним ликом, који је био разведен. Е, сад пази причу: он је својој мами дете из првог брака. Он има двоје деце. И тако кренемо нас двоје да се виђамо и онда једном његова мама бубне преда мном, као да ме нема "сине, а ти ниси могао да нађеш неку без деце". Притом причамо о човеку који је био старији од мене 7-8 година, остварен пословно, тад у озбиљним 40-тим. Мама рекла да нисам ок и то је то. И сад ће многи да помисле да је дебил и да осују паљбу по њему. Али, ми смо такво друштво. Ево, ја искрено постављам питање: ко је спреман да откачи породицу и пријатеље због неког кога воли? Да их до смрти не види, не чује... Људи, је л' знате ви колико су такве ситуације ретке? Ама, на нивоу статистичке су грешке. Потребно је бити толико зрео, свестан себе и самосталан... а то нису особине које нас као народ красе, колико год ми то потенцирали.

 

И тако сам решила да будем сама док се не појави онај ко ме заслужује. Молим лепо, па нисам ја мачји кашаљ. ;)

 

Тај неки би требало да буде образован, самосвестан, самосталан, пословно остварен, либералан, занимљив, духовит, да имамо слична интересовања, да буде згодан и да ми се слаже уз штикле. ;)

 

Много си млада и много је рано да подвлачиш било какву црту, али ако би требало да оцениш свој досадашњи живот, како би то најкраће гласило.

 

Сама пала - сама се убила. Хоћу да кажем да за све што ми се у животу десило, и добро и лоше, нико није одговоран до мене саме. Са својим изборима сама живим и у миру сам сама са собом.

 

Постоји ли нешто чега се бојиш?

 

У животу се једино бојим себе.

 

Како изгледа твој обичан радни дан, а како дан са породицом?

 

Мој посао се одвија по канцеларијама, кафанама и онлине. Често путујем. Разговори, преговори, ред клопе, па испочетка...

Дан с породицом... Хммм... Не бива то често. Не памтим кад смо се збирно виделе мајка, сестра и ја. Виђамо се у трку, на по пар минута. Ево, сестра и ја се нисмо среле једно два месеца, па се видесмо прекјуче кад је дошла ТВ Прва да ме снима. И ко зна кад бисмо се виделе да није било тога. Са децом се трудим да проводим квалитетно време. Дакле, кад сам са њима, зграбим их и побегнемо из куће :))))

 

Шта себи и својој деци желиш у дугорочној будућности?

 

Немам појма шта желим себи. Не стижем да размишљам о томе. :)

 

А деци... Деци желим да буду срећни. Да буду у миру са собом и изборима које буду правили. Оно што свакако никад нећу радити јесте да им се нећу мешати у изборе и урадићу све што је у мојој моћи да не осећају никакву дужност или обавезу према мени као према родитељу...

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 21 октобар 2020 19:48

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија