Више од 200 људи различитих генерација било је на промоцији, на којој су говорили рецезент књиге, свештеници и владике из Српске православне цркве и други познаваоци Далиборовог опуса.

Књига „Биће све добро“, друга је по реду коју је Далибор написао. Прва под називом „У циљу краја нема“, такође је изазвала велику заинтересованост код читалаца.

Далибор Даничић рођен слободан 1987. године у Аранђеловцу.. Дипломирани професор физичког васпитања а ради као кондициони тренер.. Он 2013. основа покрет Ултра Тркач Србија, где бесплатно припрема људе, како кроз тренинг – тако и кроз друге садржаје.. Кроз идеју је прошло много људи и готово сви дошли до остварења сопствених циљева..

Године 2015. основао још једну идеју, Грађанско Новинарство.. - Извод из матичне књиге бесмртних, како је замишљено..Видео формат разговора са људима који својим животом сведоче дело, а самим тим и непролазност..

У настојању да остане на слободи и даље не жели да себе сврста у ни једну категорију: професор, тренер, сниматељ, водитељ, продуцент, писац – ништа од тога..Осим можда: Хришћанин у покушају.. (биографија преузета са сајта Отворене књиге).

Како је било на самој промоцији погледајте у засебном видеу:

Са Далибором смо ми кратко причали о његовом опусу, виђењу Бога и нашег односа са њим, као и о тренутном емотивном стању читавог друштва.

Одакле назив књиге „Биће све добро“?

Биће све добро није најава нечега да ће бити све добро. Биће све добро јер јесте све добро. Дете када плаче или се уплаши, родитељ ће му рећи биће све је добро, иако зна да у том тренутку јесте све добро. Само је ствар ко како осећа. Ја већ осећам да је све добро и можда јесте порука људима – БИЋЕ СВЕ ДОБРО. Ко год се уплашио, нема довољно вере јесте покушај да пронађе веру али не на вестима већ на једином месту где ми добијамо поруку радосних вести а то је током литургије и моменту сапричешћивања. Једино у том моменту можемо да чујемо радосне вести и поруку да је све добро.

Како доћи до тог осећаја?Лако је отићи у цркву....

Није лако. Није лако ни отићи. Кроз заједницу, са-причешћивање са људима, кроз отварање за друге људе. Једино на тај начин. И човек мора да буде отворен за свет, да се ослободи страха. Колико је то могуће у складу са његовим могућностима. Али мора да буде отворен за све да би дошло до неке промене.

Кажете за себе да сте хришћанин у покушају?Шта под тим мислите

Зато што се свако јутро будим као неверник и свако јутро ја морам да поверујем, да се пробудим. Прво не знам где ћу да се пробудим. А кад се пробудим, морам поново да поверујем и то је та ствар. Хришћанин у покушају јесте неко ко...ми цео живот, до упокојења се трудимо да узрастамо до мере раста Христовог а никад не узрастемо. Али, слава Богу, можемо да напредујемо и након смрти дубоком вером, тако да то је нека порука.

Да ли је и порука да никад не можеш да поверујеш да се достигао неке висине?

Не никада ниси достигао висине. Јер шта је висина?Ако нам је мера Исус Христо, ако се на њега угледамо то је нешто недостижно и у томе је лепота. Јер, када би господ дозволио да видимо ми сопствену палост и своје стање духа тренутно наше срце би се распукло и умрло истог тренутка. Наша палост се отваера постепено да бисмо стигли да исправимо, поправимо и да бисмо узрасли. И узрастаћемо у литургији са причешћивањем и кроз заједницу са другим људима.

Ваша прва књига се зове „У циљу краја нема“. Да ли то опет има везе са овим о чему смо причали?

Да. То је мој вапај ка Богу, покушај и молитва.

Како да се људи окрену вери и себи?Да пронађу веру у боље сутра, доброту, заједништво свих људи?

Дух иште где хоће. Будите отворени за примање љубави али давање. Није поента да нас неко воли, него да ми волимо. То је безусловна љубав да смо ми неограничено способни да волимо. А сад да ли нас неко воли, то је мање важно. Љубав је давање. Кад кренемо да се отварамо, да дајемо, онда ће нам се десити на неком нивоу да крене да нам се враћа нешто.

Какве везе имају трчање, Хритос и поезија?

Аскеза и подвиг. Вежба је подвиг. Без физичког у духовном, то духовно не постоји. Човек који год проблем да има у животу, да ли је благо депресиван, анксиозан, има проблеме, битно је да не стоји у месту и да их не решава у месту. Битно је да узме било шта да ради. Не причам сад ја о тренингу. Да ли ће да среди кућу, помогне некоме, да повуче потез ка нечему. То је суштина. Само да се не стоји у месту. Јер, господа радују сваки наши покушаји да нешто урадимо.

Имате неку идеју о грађанском новинарству?О чему се ради?

То је „извод из матичне књиге бесмртних“. То су живи људи који сведоче живога Бога, већина њих. То је опет једна порука да ЈЕСТЕ СВЕ ДОБРО. Јер сада, да ви затворите очи и погледате све ове људе, било би већ као да смо у рају. Јер, овде су се скупили најбољи људи, највиђенији људи.

Порука људима у овом тешком тренутку?

Све пребаците на Христа?Сви ћемо стати у Христову рану. Најбољи човек на свету који је страдао за нас и васкрсао. Ми само можемо да васкрснемо са њим, кроз причешћивање са њима.

У наставку преносимо само једну песму – причу у низу оних које су оставиле утисак на нас, а део су новог опуса Далибора Даничића.

Пу, спас за све нас

Празан папир,

а ја препун,

Ископана сећања закопавају очекивања...

а ми изнова,

рђу позлатити...

Чврсто држим све што није у мојим рукама

и бринем да ми не испадне...

Све ми је мало, јер ничему нисам дорастао...

Све спада и ништа се на мени не задржава...

Зелена, а већ гњила воћка...

Неукус је у трулежи и пропадљивости...

Васрксење не бива без смрти,

али ни смрти без живљења...

Не мора ни лекар да има све,

већ само оно што оболелом недостаје

Љубави недостаје,

иако сама није у недостајању.

Христос јесте разорио пакао, али

нам је оставио унутрашње стање...

Као и могућност избора на исто...

Да се изборимо...

Не желим да се снађем, па чекам тежа времена...

Плашим се само да не отупим...

Али не,

и даље осећам бол...

Верујем да је баш тај осећај последње уточиште

достојанства...

Не знам,

болео бих да видим...

Питам слепог пророка

да укаже пут мени слепцу

„Немој тражити знање о будужности, моли се за снагу да је мењаш“...

Знам, знам...

У ствари, немам појма...

Желим да верујем...

Него ето

Стеже ме вриска са друге стране....

Порчни људи пророкују ново зло...

Спас, спас...

Као у дечијој игир жмурке,

мислимо да ће један који изађе из мрака

Спасити све...

Наравно,

Без нашег покајања и чињенице да смо се све време скривали по мрачним ћошковима...

Да,

немо посматрали како неко други јуриша ка светлу

и

ликовали смо онда –

кад слободан човек буде запљунут...

А ми остали запљуснути убеђењем

да ништа није вредно чињења јер је и бољи

Страдао....

Али не...

Победа се није десила – не зато што није било снаге

у јуришнику,

него доброте у посматрачима...

Неспособних да поверују

да је спас управо у спремности

да безусловно потрчи ка светлости..

Ево шта је о Далиборовој поезији написао Владика Петар Богдановић:

„Оштрина је искључиво од њега самог. Песме нису о планини, нису ни о Христу, већ су о кретању ка, уз и са Христом. Ове песме пријају мојој души. Души прија лепота, али души прија и истина, чак и кад сече. Објављивати истину дар је са висине и завређује тихо и дубоко поштовање. Не варајте се, истина није увек везана за објективност. Свом својом субјективношћу стојим иза тога да у овим песмама има Нешто. Назовите то Нешто како хоћете, али тек кад га између редова пронађете“.

Као и рецезент књиге Ивица Кузмановић:

Далиборова форма постојања је више него јасна – Христос, пут, истина и живот. Зато закључци или заокружења смисла до којих можемо доћи читајући ове песмаприче, свакако су у вези са вером – поверењем у онострано, вечно и савршено. Ипак, ово није религиозна поезија и порза. Овде нема експлицитног дивљења и слављења суштог ни битија, ово је збирка осећајног реализма, који је по духу христоносан, по суштини реалан, по облику слободан. Он је реалан, јер не бежи од истине – човек је пало биће, а осећајан јер је пуно вере у највише осећање – сећање да смо и тако пали ипак били у рукама Створитеља и да смо као такви способни да то сећање призовемо (уз Божију милост), да га освестимо и у њему пребивамо, ако се прво суочимо са сопственом палошћу...

Ова књига мора обрадовати све оне који се радују доласку времена Духа светог у коме ћемо више осећати, волети и љубити, него мислити, оцењивати и ценити. Зато је ова збирка молитва Далибора Даничића, човека који можда није песник у традиционалним оквирима, већ стваралац, херој који вапи за Смислом, а шта је вапај него молитва, а шта је молитва него уметност, а шта је уметност него реаност помећана са осећањем, принето на жртву Богу и његовом највећем уметничком делу – човечанству...

Извор: Кућа добрих вести