Директор Националне асоцијације туристичких агенција Србије (YUTA) Александар Сеничић за овај лист објашњава како да проверите да ли је нека туристичка агенција поуздана.

„Треба прво погледати код нас на сајту YUTA агенције које су на списку, јер оне су проверене. Наравно, има и агенција које нису наше чланице, али су добре и поуздане. Ми водимо рачуна о стандардима по којима би агенције требало да поступају и имамо начин да заштитимо путника кроз арбитражу коју спроводимо када је путник незадовољан“, наводи он.

Према његовим речима, због агенција које су добре а нису чланице YУТА-е, можда је најбоље да се туристичка агенција провери на сајту Агенције за привредне регистре (АПР): „Треба погледати да ли је агенција регистрована, да ли постоји и да ли има лиценцу за рад коју додељује министарство. Када агенција има лиценцу то значи да поседује и неки гарантни фонд, а то је у овом случају полиса осигурања и то је јако битно уколико дође до инсолвентности агенције, да путници могу да се наплате“.

Сеничић додаје да и на интернету може да се пронађе доста блогова и личних искустава путника везаних за одређене туристичке агенције и смештаје.

Преваре на друштвеним мрежама и са ниским ценама

Саговорник Данаса тврди да на друштвеним мрежама има све више лажних туристичких агенција, односно оних које се представљају као туристичке агенције а заправо су удружења која нису нигде регистрована. Оне привлаче путнике и “продају” им аранжмане, али када дође до проблема не постоји ниједан законски начин да се ти путници заштите.

“Овде треба имати у виду да када се нешто рекламира на друштвеним мрежама, било ко може да стоји иза тога. Врло лако то може бити превара. Имали смо на пример групе људи који су уплаћивали путовања на овај начин и на крају нису нигде отишли. Ти људи су покрадени. Овакве преваре се обично пријаве полицији али се често тешко решавају“, наглашава он.

Сеничић указује и на проблем са великим разликама у ценама: „Цене су мање више свуда исте или приближне. Зато не треба наседати на неке драстичне случајеве ни великих ни малих цена. Када је нешто неразумно мало у односу на друге понуде, треба бити скептичан и питати се да ли је та понуда како треба“, саветује он.

Путници и нереална очекивања

„Туристи би требало да истраже дестинацију на коју путују и да прочитају искуства других путника, те да створе реална очекивања. Највећи проблем са путницима своди се на то што немају реална очекивања, него сами пројектују слику коју би желели када уплаћују одређени аранжман. Морају да имају сазнања о томе, морају сами мало да се распитају на коју дестинацију иду, јер свака дестинација има и предности и мане“, појашњава Сеничић и додаје да су нереална очекивања највећи повод за жалбе путника. „Међу најчешћим проблемима на које се они жале су да удаљеност од плаже, односно мора, није онолика како је представљено, да квалитет смештаја није онакав како је представљен, да слике не одговарају реалном стању на терену и слично. Жале се и на квалитет аутобуса, кашњења са одласцима и поласцима“, наводи он. У свим тим случајевима је, како каже, тешко извештачити да ли је путник заиста закинут.

Коме се обратити у случају проблема са аранжманом?

Сеничић објашњава да је прва адреса туристичка инспекција, ако је туристичка агенција регистрована и ради по закону: „Они имају овлашћења да утврде да ли је дошло до некаквог неиспуњења уговорних обавеза. Уколико је туристичка агенција чланица YУТА, могу и нама да се обрате, ми имамо модел и систем где кроз арбитражу можемо да установима одговорност агенције и можемо да наложимо повраћај одређених средстава, уколико агенција није испоштовала одређене ставке које су уговорене“.

Како додаје, туристичка инспекција то не може – она може да казни агенцију уколико је дошло до неког већег неиспуњења из уговора. Даље, може да направи процену и да каже агенцији да би требало да исплати одређени износ, али не може да наложи да се то уради, може само да казни агенцију. Да би добили свој новац назад путници у том случају морају да уђу у спор са туристичком агенцијом односно да га траже преко суда. “Yута, пак, има другачији модел, иде се на арбитражу и најчешће се реши споразумно, а ако не може тако, иде се на судски спор“, објашњава Сеничић.

Извор: Кућа добрих вести/Данас