Кућа Добрих Вести

Login

Обележавање сто година Првог светског рата одјекнуће и у Индији

Оцените овај чланак
(1 Глас)

VOJSKAINDIJEОгласе ли се или не звона цркве Норт Дам у Паризу 11. новембра поводом обележавања краја Великог рата (1914-1918), окончање једног од најзначајнијих догађаја 20. века ће одјекнути у 6.500 километара удаљеном главном граду Индије, Делхију. У земљи на Југу Азије ће се сећати преко милион сународника који су се на страни Савезника борили у Првом светском рату.

 

Њихово жртвовање је допринело независности Индије, друге најмногољује земље на свету која убрзано постаје све важнији фактор у међународним односима.

 

Велики рат је био Први светски рат зато што је био глобални. Почетак рата јесте био на на Балкану, ратишта у Европи су можда још увек у сећању људи, али је до тада највећим оружаним сукобом у историји човечанство ван Европе такође било дубоко било погођено и потом преображено. Уосталом, 1914, су Велика Британија и Француска имале две највеће империје које су се простирале по Азији и Африци, а и Немачка је желела да има своје колонијално царство. Отуда је империјални рат нужно постао светски.

 

У таквој војни је Индија дала велики допринос ратним напорима Савезника, у људству и материјално. Индијски војници ратовали су на главним бојним пољима широм света – Француској и Белгији, у Адену, Арабији, источној Африци, у битци код Галипоља, Египту, Месопотамији, Палестини, Персији, на Солунском фронту, у Русији, чак и у Кини.

 

Број војника и радника из ондашње британске крунске колоније Индије, која је обухватала и данашњи Пакистан и Бангладеш, послатих на ратишта у иностранству креће се, по различитим изворима од 1,1 милиона до 1,7 милиона. Била је то највећа сведобровољачка војска у Комонвелту, па тако и на свету. Око 60 одсто војника су били у борбеним јединица, остали у помоћним.

 

Индијска централна администрација и управе готово 500 локалних кнежевина су, такође, рату Савезника допринела опремом и залихама, вредним преко 80 милиона фунти из 1917. Ондашњих 100 фунти стерлинга вреди данас 34.000. До 1920. је Индија из својих прихода одвојила и 146,2 милиона фунти као директнан новчани допринос Савезницима.

  

У ствари је Индија током Великог рата дала највише Империји. То је укључивало 3,7 милиона тона разних намирница, преко 10.000 болничарки, 170.000 грла стоке.

 

Индијски експедициони корпуси

 

Индијска војска је послала у Велики рат шест експедиционих корпуса, означених од А до Ф. Те јединице нису само штитиле северозапад Индије, већ су, такође, ојачавале британске гарнизоне у Египту, Сингапуру и Кини и учествовале у чувеним биткама на Западном фронту.

 

Индијска војска је 1914. била тек нешто мало мања од британске И представљала је важан елеменат империјалних војних средстава. У ствари је Индијски експедициони корпус на почетку Првог светског рата бројчано надмашивао сличну формацију колонијалног господара, Британске војске. У позну јесен 1914. један од три војника под британском командом био је из Индије.

 

Масивност регрутовања војника у Индији – број припадника Индијске Војске је учетворостручен између 1914. И 1918. - изазива И данас чуђење у тој земљи. Тадашња Индијска војска је бројчано била већа од данашњих оржаних снага Индије (ИДФ). Иначе, неке од 30 регименти или других јединица које су учетсвовале у Великом рату И данас су део ИДФ, од Скинерове коњице И Мадраске регименте до Гурка И Гарвалских стрелаца.

 

У Великом рату је живот изгубило 74,187 индијских војника и официра, а 80.000 је допало заробљеништва. Уопште, рачуна се да је преко 113.000 Индуса изгубило живот, било рањено или нестало током Првог светског рата. Број погинулих је пет пута већи од збирних губитака у бар осам ратова или сукоба које је Индија водила одкако је 1947. постала независна. Сећање на њих је уклесано на Капији Индије, монументалном споменику из 1931. године, једном од знакова распознавања главног града Њу Делхија.

 

Међу највећим индијским ратним спомницима је, пак, у Нувшапелу, месту у Француској. Ту је у марту 1915. погинуло близу 5.000 индијских војника, у једној од најкрвавијих битака Првог светског рата.

 

Идијци су заслужили преко 9.200 одликовања за храброст (према неким изворима и до 13.000), укључујући и 11 (понегде 12) „Викторијиних Крстова” (ВЦ), највишег у британској империји. Чланица британске конзервативне владе Баронеа Сајида Варси је пре неку годину казала: “Наши момци нису били само Томији – они су такође били и Тарици и Тађиндери.”

 

Индијски војници на Западном фронту

 

У августу 1914, док је немачка армија продирала кроз Француску и Белгију, на Западном фронту су биле преко потребне додатне Савезничке снаге. Регуларна Индијска војска је деловала као логичан избор и мобилизација тих снага је одмах почела.

 

Две пешадијске дивизије из Лахора и Мерута, из покрајине Пенџаб на северозападу подконтинента, првобитно намењене служби у Судану и Египту морале су брзо да буду послате на Западни фронт. Прве јединице са око 20.000 војника из Индије су стигле на Западни фронт крајем септембра 1914, опремљене са само два митраљеза и у танким летњим памучним униформама.

 

Индијски војници су дошли у део света о коме нису знали ништа, тек неколицина је могла да говори тамошње језике. Били су подвргнути клими какву раније нису искусили, сукобили се са непријатељем каквог никада нису замишљали, у рату за чије су узроке мало знали.

 

Становници Индије, мада готово 300 година колонија Велике Британије, нису имали заједничку историју нити територијалне везе са онима који су им били владари. Но, 1914. је империја захтевала и сепоји – индијски војници у Британској Армији - слушали су наређења и одлазили у Западну Европу, исто као што су до тада били слати да скрше побуне на границама Индије.

 

У то време су међу 255 милиона становника Индије, људи углавном били пољопривредници или војници. Служење у војсци је било професија током генерација. Војници су живели у складу са три начела: “Наам” (име), да очувају име и част породице; “Намак” (со), да буду храбри на ратишту у част краја из кога долазе; и “Нишан” (ознака), по чему је војна јединица постала породица, далеко од оне крвне.

 

Индијска војска

 

Индијску војску је чинила богата мешавина Марата (из западне државе Махараштра), Рађпута (потомци владајућих хинду ратничких класа са севера Индије), Патана (људи из Пенџаба, пореклом Паштуни), Сика (следбеници монотеистичке религије Сикизма), Ђетса (земљорадници и сточари у Северној Индији и Пакистану), муслимана из Пенџаба, Догри (житељи превасходно садашње северне индијске државе Џаму и Кашмир), Гарвала (становници државе Утаракханд под Хималајима)...

 

Сики, Рађпути и Ђетси су сматрани “ратничким расама”. Ту су спадали и Гурке, војнници из Непала, који су били у саставу Индијске војске. Велика Британија никада није окупирала Непал, али су регрутовали вољне Гурке и у неком смислу их третирали као Индусе.

 

Индуси официри су били нижих чинова или подофицири. Официри су углавном били Британци.

 

Аналитичари друшвено-економских показатеља у подручјима из којих су потицали солдати закључују да су превасходни разлози високог одзива на мобилизацију били сиромаштво и глад. Вечина индијских војника у Првом светском рату потицали су из сиромашнијих породица, били су мање образовани, често неписмени. Накнада је била 11 рупија месечно, мада често само четвртина плате британских војника.

 

Но учешће у рату је било и из других разлога – укључујући изат (част), авантуризам и жељу да буду заштићена њихова домовина. У Пенџабу је ступање у војску било наследна професија. И служење Сиркару (владару) је, према британским историчарима, било вредно и веома профитабилно занимање. Индијска војска је била сачињена од добровољаца и мада су британске власти појачале кампању придобијања током рата, регрутовање никада није уведено, а обавезно служење војног рока никада примењено.

 

Сепои у Француској

 

Сепои су, убрзо по искрцавању у Фрацуску учестовали у октобру 1914. у неким од најжешћих окршаја прве битке за Ипр и претрпели тешке губитке. По доласку је просечан индијски батаљон имао 764 војника. Почетком новембра је 47. батаљон Сика имао само 385 војника способних за дужност. Први индијски војник који је добио VC био је Кудадад Кан, као признање за његову несебичну храброст током борби за Ипр.

 

Борбе на Западном су биле својеврстан шок за индијске војнике обучене за колонијалне, а не индустријске ратове са огромним бројем мртвих. Један војник је писао кући: “Ово није рат; ово је смак света.”

 

Укупно је 161.000 индуских војника служило на Западном фронту. Индијски војници су били кључни за заустављање немачког продора у луке на обали Ламанша.

 

После кратке поштеде индијске јединице су почетком 1915. поново у хладним и расквашеним рововима биле на тешким мукама у неким од најжешћих битака. Те јединице су пружиле пола људства које је у марту нападало у већ поменутој битци код Нувшапела. Лахорска дивизија је у априлу била убачена у контранапад у Другој битци за Ипр и изгубила четвртину од укупно 16.000 војника. Доживела је шок јер су Немци тада први пут употребили гас хлорин. Индуси су поново претрпели тешке губитке у септембру 1915. у британској неуспешној офанзиви код Луса.

 

(НАСТАВЉА СЕ)

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 10 новембар 2018 23:32
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија