Кућа Добрих Вести

Login

Нађа има моћ да фотографише невидљиво

Оцените овај чланак
(9 гласова)

photo2ЊУЈОРК - У просторијама Генералног конзулата Републике Србије у Њујорку вечерас ће, по тамошњем времену, свечано бити отворена изложба фотографија младе уметнице Нађе Радмановић, под називом “ИЗВОР” (Source).

Ово је Нађина прва самостална изложба у Њујорку, после више самосталних изложби у Србији.
Нађа је са непуних 17 година постала студент њујоршког Института за моду и технологију (Fashion Institute of Technology), на престижном америчком факултету, где су знање стицали и чувени Келвин Клајн и Мајкл Корс.
- У међувремену, имала је три самосталне изложбе, две у Панчеву и једну у београдском Дому омладине. Упркос томе што је рођена у Њујорку, каже да је Србија њена кућа.
Пред прву самосталну изложбу у САД Нађа у разговору за "Кућу добрих вести" открива да би свој уметнички приступ дефинисала као “fine art”.


Ово је време брзих слика, мноштва брзих информацијa, обиља кратких филмова, милионских дружења на друштвеним мрежама, брзог повезивања… а истовремено време смањене директне комуникације и усамљености. Како ти видис своју генерацију, као међусобно отуђену или баш супротно?

НР: Управо сам о томе причала са свима који су део ове изложбе. Моја генерација ради све дигитално. Позвати некога телефоном? То је чудно. Комуникација се дешава само кроз поруке. Захваљујући друштвеним мрежама, у могућности смо да делимо сопствене мисли и оно што видимо око себе НОН СТОП. Знам доста људи који почну да се тресу кад немају на располагању свој телефон на сат времена, као да је то нека дрога. А у ствари је горе од тога. Ми више не гледамо једни друге у очи – сопственим очима. То сад чинимо кроз екране мобилних телефона. Мимо тога, губимо моћ комуникације.


Твоја генерација је сведок најразличитијих догађаја, од санкција до масакра; од великих природних катастрофа до изузетних научних остварења; то све може бити терет али и инспирација. Шта је, по твом мишљењу, данашњој генерацији највећи терет, а шта мотив?

НР: То је другачије за сваку особу. Да будем искрена, не волим да пратим политику, нити да доносим суд о било чему, не прија ми. Важан ми је мој рад, моја уметност. Мој лични приступ је да, пошто студирам у делу Менхетна, који се зове Челси (Chelsea), где има доста галерија, знам да одем тамо и сатима гледам изложбе својих омиљених фотографа или, једноставно, посматрам галерије, како изгледају, ко долази… То ми јача жељу да покушам да усавршим свој рад и направим нешто боље. На такав ме начин инспиришу и радови мојих пријатеља. Кад неко своју фотографију постави на фејс, тумблер или инстаграм, прво помислим: “Зашто не могу ја тако нешто феноменално да направим?" Али, онда се сетим: - Па, могу. Врло сам срећна што студирам баш овај факултет и што живим у Њујорку, јер сам увек окружена људима који су, иако "залепљени" за телефоне, изузетно креативни.


Сама си недавно рекла да сте затрпани обиљеm (не)потребних информација. Како их селекционишеш?

НR: То је питање на које не знам одговор: зашто изаберемо то што изаберемо? Неки пут ме нешто баш привуче, а не знам зашто. Али има доста разлога: зато сто мислимо да је нешто лепо, зато што нас подсећа на нешто из детињства…, има небројено пуно разлога. Деси се да понекад изаберемо погрешну ствар. Видимо толико много ствари и чујемо толико много информација да је немогуће да све запамтимо. Нисам сигурна како могу свим својим пријатељима да запамтим датуме рођендана, а не могу да запамтим да извадим веш из машине, или кад је рок за предају студентског рада (смех).


Да ли ће твоју генерацију, управо мотив и последица интимне селекције информација, определити током каснијег живота? Раздвојити? Учинити вас различитим или сличним?

НР: Дефинитивно ће нас раздвојити. Већ јесте. Сваког лета, кад дођем у Србију, друштво од прошле године се тотално распало. Зашто? Зато што су, у међувремену, схватили да воле другачије ствари и да имају различита интересовања. Али, онда због тога, настају нова друштва, нове интересне групе. Чудно ми је кад чујем да се нека група особа дружи од детињства. Како сви ти људи могу још да се слажу, да воле исте ствари и имају иста интересовања и вредности кад се то константно мења.


Зашто је твоја генерација склона обележавању тела? Зашто ће, или ми се чини, радије одабрати да се обележи тетоважом, пробушеним пупком, обрвом… него што ће себе из масе издвојити на неки други, квалитетнији, начин? Можда је пирсинг најбржи начин да млада особа покаже да је другачија? Или напротив, да је идентична, да припада “групи”?

НР: Ја мислим да моја генерација гледа тетоваже као врсту бунта. Тетоваже су тако почеле. У почетку, некад давно, рађене су из ритуалних разлога, да обележе припадност племену, и вероватно је и њихово откриће била случајност: неко је покушао да лечи посекотину, али је руком покривеном пепелом и прљавштином трљао ту посекотину и открио је да је тиме направио трајно обележје, након што је рана зарасла, а боја остала. С обзиром да ми повезујемо тетоважу са гусарима, или са припадницима панк покрета, онда је из тих разлога везујемо за бунтовништво. Ако хоћеш да се издвојиш из гомиле, да будеш јединствен, да покажеш своје “праве боје”, ето једноставног начина да то урадиш, остављајући перманентни запис на свом телу. Велики број родитеља не прихвата тетоважу, па је млади тада користе као доказ да су слободни и да не подлежу контроли. Просто размишљање: - Како да ти покажем да више не можеш да ме контолишеш? Истетовираћу се. Тетоважа је добила облик личне експресије. Као и свака друга уметност и креативност. То је начин да се другима представиш без речи, али и да започнеш конверзацију.


Твоја наредна самостална изложба у Конзулату Србије у Америци је нова прилика да се јавности обратиш, без речи. Да започнеш конверзацију. Фотографије које излажеш су резултат петомесечне студије људи твоје генерације И из твоје околине. Шта је “црвена линија”? Тражиш ли им заједнички именитељ? Или – упозораваш?


НР: Ово је тешко питање, али покушаћу да одговорим. Када сам фотографисала припаднике своје генерације, свакога од њих сам замолила да понесу пет до шест предмета који њима нешто значе. Сви су, наравно, изабрали најразличитије предмете. Свако је имао своју селекцију, из свог света. И зато смо сви другачији. Али, њих неколико је понело са собом фото апарат као један од омиљених предмета. И јесте да је сваки фото апарат био другачији, али је ипак био - фото апарат. Није ли то заједнички именитељ? Сви су изабрали другачију боју за позадину: боје које им нешто значе или омиљене боје. И поред сваке фотографије стоји рам који садржи кратку причу коју сам написала о тој особи и неке ствари које подсећају на ту особу. И наравно, све те ствари и све те приче су другачије. Постоји толико тога што нас раздваја, али довољно је да нам се свиди исти филм или књига и да постанемо добри пријатељи. У дубини душе сви знамо да ништа не траје за увек и да и ова наша пријатељства, дружења… нису искључена из тог правила. Онда, зашто не уживати док можемо? Зашто се не веселити заједно? Зашто да не помогнемо један другог, да заборавимо на ружне ствари, макар и на кратак трен.

Више о Нађи Радмановић

Нађа је већ неколико пута самостално излагала у Србији: изложба под називом “Потиснута ума” одржана је у Панчеву 2012., “Заводљивост деформација” 2013. у Дому омладине Београд и АРТЕ колонији у Крчедину, као у 2014.у Центру Културе Панчево.
Нађа Радмановић је рођена 1994. у Њујорку, а факултет је уписала са непуних 17 година. Дипломирала је на одсеку фотографије, а студије је наставила на катедри Историје уметности и галеристике. Као одличан студент, њено име је на декановој листи. Члан је Друштва заслужних студената Phi Theta Kappa.
Награђивана је више пута на многобројним конкурсима за најбољу фотографију у САД.
Нађа Радмановић каже да је Србија њен други дом. Чланица је уметничке групе АРТЕ од 2012. године.
О својој новој изложби, млада уметница поручује:
“Ова изложба је проистекла из петомесечне студије људи из моје генерације и окружења. Надам се да ћете их прихватити у потпуности онако како ми прихватамо једни друге, као и све што нас свакодневно окружује”, изјавила је Нађа за Кућу добрих вести.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 28 март 2014 11:04
Гордана Влајић

Гордана ВЛАЈИЋ (1959, Панчево) је дипломирала на Факултету политичких наука (смер: новинарство) у Београду и специјализирала Односе са јавношћу. Ради у Секретаријату за заштиту животне средине Градске управе Панчева. Написала је три књиге за децу и шест за одрасле, а песме и приче су јој објављиване у многобројним зборницима, збиркама, антологијама и часописима. Добитница је Првог српског пасоша са још 203 заслужних грађана Србије, у промотивној кампањи коју је реализовала Влада Србије, носилац је Златне значке и Повеље за посебан допринос у култури које додељује Културно просветна заједница Републике Србије и Министарство за дијаспору Републике Србије, као и више награда за књижевно ставралаштво. Члан је организације "Поетас дел Мундо", Удружења књижевника Србије, Српског књижевног удржења „Милош Црњански“ (Стокхолм, Шведска), Независног удружења новинара Србије (НУНС) и МЕНСЕ. Почасни је члан «Провиденце», Удруге за промоцију уметности и културног туризма (Биоград на Мору, Хрватска).

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија