Кућа Добрих Вести

Login

Брига о старима - дуг према прецима и сопственом потомству

Оцените овај чланак
(1 Глас)

staribrigagghghghgКада је пре неколико месеци бака Верица Крстић имала озбиљан здравствени проблем, одмах су за Мали Крчимир, у којем иначе живи, кренули из Беча њен син Зоран и двојица старијих унука, Александар и Стефан.

 

На срећу, бака се брзо вратила кући из болнице у Нишу, али су њена деца наставила да интензивно брину о њој. Неколико недеља су оцу Станоју у свакодневним обавезама помагали ћерка и зет, такође пристигли из Беча, а затим су опет дошли Стефан и Александар којима, иако су одрасли у Бечу, није сметало да обаве брање кукуруза, барабар са дедом, као и остале редовне сеоске послове.

 

Затим је и снаја Лена успела да издејствује неколико слободних дана које јој је шеф у једном бечком музеју одобрио уз констатацију: Дивна сте ви породица, дивна.

 

Бака Верица и деда Станоје су ових дана, хвала Богу, добро и није им потребна помоћ за свакодневно нормално функционисање, али су свесни чињенице да, устреба ли, неко од њихове деце ће се створити за неколико сати, ма колико далеко били. Јер, бригом о својим родитељима њихова деца не одужују дуг њима зато што су им дали живот и ставили их на ноге, већ према својим осталим прецима, као и према својој деци коју уче томе шта су праве вредности, на делу им показујући ону вертикалу око које се врти смисао сваког постојања.

 

Ово је, нажалост, један од ретких примера дивне бриге и пажње коју деца и унуци поклањају својим "старцима", како имамо обичај да називамо остареле родитеље. Иако нису само на пола сата хода или два сата вожње колима, Крстићима је у генетски код уграђена обавеза да поштују своје претке и за њих не постоје ни даљина, ни обавезе, ни измишљена извољевања, као разлог да буквално не дотрче, устреба ли да су поред најстаријих чланова своје породице. Тамо, одакле су им гени и куда се, сва је вероватноћа, никада неће заувек вратити.

 

Породицу Крстић познајем лично и ова њихова брига за мајку и бабу ми је добро позната па сам је се само присетила када ми је недавно пријатељица рекла:

 

Никако не могу да схватим зашто овде о великом броју старих људи њихови потомци уопште не воде рачуна, препуштајући их судбини као да су ничији. Иако сам солидно упознала овдашњи менталитет, не само да ми је чудно, већ ми је и јако болно сазнање да је у овој средини огроман број старих, немоћних и често јако болесних људи, који су читав свој век бринули о свом потомству, а преживљавају своје позне године остављени, заборављени и често лишени елементарних услова за живот.

 

Немам одговор на ово питање. Односно, универзални одговор и не постоји. Као ни универзалне судбине, односно случајеви.

 

Постоје родитељи који су својој деци пружили буквално све и жртвовали се максимално за њих, лишавајући себе често и основних животних потрепштина. А они их и не погледају, кад једном оду од куће (или чак и остану у истој кући, али немају баш времена за њих). Исто као што постоје и они који су очували здраву и праву децу, али се нису баш много претргли да им обезбеде солидне услове за живот. А које та деца поштују и воде рачуна о њима као да су били најбољи родитељи на свету.

 

Постоје потомци који нису успели у животу, као и они који су заузели јако високо место на друштвеној лествици. Постоје образовани, мање образовани и необразовани. Они с титулама, знањима и звањима, они који много раде и они који ништа не раде. Лепо васпитани и неваспитани. Добри и лоши. Лоше и добро ожењени и удати. Ситуирани и неситуирани. Близу и далеко.

 

И међу свима њима има оних који се много труде око својих родитеља или бар воде какву-такву бригу о њима, али и оних који се не сете ни да их питају како су. Којима комшије јаве да им родитељ данима не излази из куће или да је заглавио у болници.

 

Некада смо слушали приче о томе како на западу нико ни о коме не брине и како је то зато што родитељ нема никакву обавезу према детету чим је постало пунолетно па стога ни дете нема обавезу према њему, кад он остари. Требало је да стаса нова генерација гастарбајтера па да сазнамо да није све баш тако како се прича. И тамо живе они којима је стало до родитеља и они који и не питају за њих.

 

Једина разлика у односу на наше прилике је у томе што тамо нико неће умрети од глади, што за свакога ко је немоћан и нема други начин да буде удомљен, постоје домови и станови за старе (у којима бораве у складу са својим стањем, прелазећи на следећи ниво када више не могу да функционишу у постојећем окружењу). И што се не може десити да неко не буде покривен системом социјалне заштите, ма колико не био имућан и покретан.

 

Но, да се вратимо на наше (не)прилике.

 

Колико познајете људи којима су сви окренули леђа? Колико мајки и очева пати што нема прилику да ни једном годишње види своју децу (иако живе на другом крају града, у суседном или - Србија ипак није толико велика земља, на другом крају земље)? Колико је оних у домовима за старе који готово и немају посету? Колико њих је жељно и лепе речи, као и јабуке, наранџе или парчета рођенданске торте неког свог ближњег? Колико њих су комшије сместиле на клинику? Колико њих су комшије и сахраниле?

 

Свака част онима које нико неће препознати у оваквим причама о небризи за своје претке и који су бар мало налик на Крстићеве с почетка овог текста. Све и да их је огроман број, а није, жалосна је чињеница да је јако много и све више оних с другог краја наше стварности. Оних, који на питање о броју деце коју имају слободно могу да кажу: немам деце.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 20 јануар 2021 19:56
Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија