Сусрет у Варни, на Међународној конференцији Савеза бугарских новинара искористили смо да за “Кућу добрих вести” са Надеждом Ажгихином, која је и истакнута руска новинарка и књижевна критичарка, попричамо о низу актуелних сталешких и других тема.

Сусрет са новинарством је одредио мој живот

-Како си изабрала новинарство за животни позив и шта је оно лепо што те, и поред свих тешкоћа, задржава у њему?

-Судбина, карма, предосећање, случај, стицај околности- како год, али свако од нас прави избор, једном у животу, али и свакодневно. У новинарство, конкретно „Црвени једрењак“ Комсомолске правде из 1976. године ( то су биле фантастичне новине, невероватно штиво за млади нараштај, писали су све сами школарци, као ја и ништа слично у руском новинарству данас не постоји, новине су сасвим другачије), ушла сам сасвим случајно и тај сусрет је одредио читав мој живот.

Данас више не верујем у случајност. Наравно, била је то судбина. Или наговештај онога што ће доћи, што тада нисам разумела, али чему се нисам противила. Мој избор, ево већ много година, требало би да је свестан, али није тако. Ништа друго не умем да радим. И организациони рад, такође, је случајност и не пада ми тешко само зато што виђам лица оних који су, опет, сасвим случајно, имали срећу да им се помогне. Новинарство није професија, занат или нешто слично, то је нешто горе од дијагнозе. Некима, доживотне.

Људе с том дијагнозом гледам од 16. године и срећем их свуда у свету, где год одлазим последњих година. И драго ми је.

-Као члан и руководилац и руске и европске организације новинара у могућности си да пратиш положај журнализма и журналиста и у својој земљи и у осталим државама Европе. Које су, по теби, најзначајније разлике? У чему је положај новинара бољи у другим земљама, а по чему у Русији?

-Рекох да је то дијагноза - као и свака дијагноза, универзална је, нема националност, не познаје границе. Лако се споразумевамо, људи с овом “етикетом” су као родбина, где год да се налазе - у Африци, Латинској Америци, Азији...

Свакако, у неким земљама (мали број) новинарима је много лакше него у Русији. То је северна Европа, Скандинавија, у којој су социјална заштита и услови рада новинара близу идеала, без обзира на тренутну кризу којом смо реално сви погођени. Мада не тако много. На Западу су статус и плате новинара, као и поштовање према професији на знатно вишем нивоу него у Источној Европи, у Азији.

То је резултат вишевековног развитка друштва у западним земљама и уверење да су слобода говора као принцип и рад новинара - основа успешног развоја, драгоценост целог друштва и сваког грађанина појединачно.

Нажалост, у последње време је то предивно уверење угрожено све већим претњама и искушењима, чак и у најпросперитетнијим земљама.

-Колико су западни медији слободни-ји од медија у бившим социјалистичким земљама?

-Слобода говора је свуда болна тема. У Русији смо већ навикли да мислимо како те слободе није било у социјалистичким земљама, као што је и није било, а да је у земљама "старе демократије" прави рај за новинаре и медије. Оцене међународних организација то потврђују, стављајући наше земље на последња места на списку, после афричких аутократија. То, наравно, није потпуно тачно, на шта указују МФЖ (Међународна федерација журналиста) и друге организације.

У нашим земљама свакако има много проблема, али техника већине аналитичара за такав суд заснива се на стању од пре десет година и не уважава особености светских региона, што их доводи у заблуду. Свака од земаља бившег Источног блока има своје проблеме - имовинске, законодавне, прихваћености новинара. Стопут нам је теже да остваримо своја права, независност и достојанство, него колеге у земљама са добро успостављеном (и повољном по новинаре) структуром медијског бизниса и односа у друштву.

То никако не значи да цензура и ограничена слобода говора не постоје у Западној Европи или САД. Свуда на свету такви проблеми постоје и новинари се боре и за своју слободу и за право публике да сазна истину. Открића Викиликса и Сноуден сахранили су илузију о пуној слободи медија у свету, о приватности личних података, а акције британских и америчких власти према онима који су објавили таква открића нису оставиле никакву сумњу да власт поштује слободу говора. Од те прелепе заблуде није остао ни камен на камену.

Што уопште не умањује вредност чињенице да Запад високо вреднује слободу говора коју су неговали вековима, борили се за њу и спремни су да је бране, основали су и институције и установили правила да је сачувају. Тамо је слобода резултат развитка држава, притисака на власт (која, као и свуда, покушава да је сведе на минимум како је не би болела глава).

Нама је слобода говора пала као дар с неба, на још не тако јако друштво које је живело у илузији о себи самом и окружењу у коме живи (говорим о Русији 1990. године, кад је код нас неочекивано ступио на снагу Закон о слободи говора - први за 300 година историје домаћег новинарства, с изузетком кратког периода од пролећа до лета 1917), нисмо били навикли да је користимо, тако да нисмо могли ни да сачувамо овај поклон...

Новинари су сами одговорни за садашњи положај професије 

-Колико је новинарство слободније, колико новинари слободније раде и имају могућности за критички став према друштву у Русији, сада, и колико се у томе напредовало од како си ти почела да се бавиш новинарством?

-Не може се то упоређивати. Ја сам почињала у време епохе совјетске тоталне цензуре и знала сам да имам слободу да пишем само између редова, да се консултујем са дивним учитељима, да чувам свој круг истомишљеника. Данас су могућности стотину и хиљаде пута веће. Али данас се многи устручавају да пишу и говоре истину, плашећи се да ће их истерати из престижног медија, где
су плаћени сто пута више (не преувеличавам), него у провинцијским новинама, или да им, једноставно, неће дати премију (која је, такође, десетину пута већа од месечне плате обичног новинара). Ето, због тога, грубо говорећи, код нас и постоје проблеми са слободом речи. Превише њих је спремно да се ње одрекне зарад новца и каријере.

И нису развијене институције заштите слободе и професије (ми их сами нисмо изградили). Нико други, осим нас самих, није крив за наш садашњи положај, у највећој мери. Тешко је то признати, али тако је. Пре тридесет година, такође су се продавали за стан, боравак у Москви, писали су пропагандне материјале. Никога не осуђујем. Свако има свој пут и свој избор. Али због данашњих „послушника“ се више стидим, него због оних који су желели породицу да преместе у Москву 1976. године.

Новинаре су поштовали више него власт 

Хвала Богу, данас можемо све да критикујемо отворено. 1976. године то је било немогуће. Али, 1976 године новине су морале да одговарају за сваку публикацију у новинама, па су оне тако заиста учествовале у животу, спашавале су (чак и из затвора ослобађале), тражиле правду. Зато су новинаре поштовали више него власт.

Данас, критикуј, не критикуј, ништа се неће десити. Објављују најјача разоткривања, штампају копије банкарских рачуна и налога и ништа. Један колега је рекао да имамо слободу речи, али да немамо слободу да нас чују. Слободу слуха. Нема данас таквог закона (мада удружење новинара и друге организације успевају да врате неопходност да се одговара на критику).

У целини, наравно, постоје веће могућности за слободу. Али, када је питању промена људи, данас нема више храбрих него што их је било 1976 године. У ствари, ни то није тако занемарљиво. Све то скупа, јавност и слобода, иако посредна и непотпуна, учинили су веома много за новинарство и земљу. То се не може порећи.

-На који начин и колико Савез руских новинара може да штити и унапређује положај и социјални статус новинара?

- СЖР (Савез журналиста Русије) се труди да помогне новинарима овде и сада. Најважније је - заштита права новинара, побољшање правног и социјалног статуса, безбедност у раду, подршка слободе речи и стваралачких иницијатива – то је записано у нашем уставу.

Већина колега од нас тражи две ствари: заштиту на законском нивоу у Москви и развој стваралачких и обучавајућих програма на терену. Ми се трудимо да то испунимо. Садашњи закон о медијима су направиле наше колеге 1990. године и по оцени експерата то је један од најбољих закона у Европи. Истина, не поступа се увек по њему.

Ми не добијамо новац из буџета, једино имамо годишње субвенције за ветеране којима је неопходна материјална помоћ. Преко наших 80 одељења прикупљамо податке из целе земље, шаљемо их у министарство и оно уплаћује средства на рачуне ветерана. Некоме за операцију, некоме за друге хитне потребе. Сматрамо да је то важан облик узајамног деловања између државе и удружења новинара.

Ми учествујемо у раду законодавства, предлажемо усавршавање државне политике по питању медија, подршку независним локалним издањима, побољшање квалитета локалне штампе, успостављање јавног радио -дифузног сервиса. На жалост, део тога нам не полази за руком. Али нам сигурно успева да реално подржимо колеге који су се нашли у невољи. Функционише врућа линија за радно и административно право.

Редовно одржавамо курсеве о медијаправу за руководиоце медија и новинаре, којима они повећавају своју квалификацију. Заштита колега је основна тема, и нама је драго што смо успели да заштитимо многе колеге на суду, и нисмо дозволили да се у стварности реализује закон о клевети. Надамо се да ће он ускоро бити измењен.

Један од најважнијих датума у нашем календару је Дан сећања на погинуле новинаре, 15 децембар. Рођаци и пријатељи погинулих колега долазе у Москву на меморијалну церемонију. Многи добијају практичну подршку. Окупља се Клуб деце погинулих – он постоји већ више од 15 година. Не могу а да се не присетим, како је СЖР позвао, у време бомбардовања Београда, децу српских новинара на летњи одмор у Подмосковље. Тада још нисам радила у Савезу, али сам о томе писала за „Независне новине“. Никада нећу заборавити то искуство, лица деце и њихове речи. Већ три године, Московски конзерваторијум проводи добротворни меморијал за пале новинаре на Дан међународне солидарности новинара 8. септембар и то је веома важан догађај.

СЖР и његова мрежа у регионима (више од 30 експозитура) прате кршење права новинара и прате извршавање законодавства у регионима Руске Федерације. Тај посао се одвија у партнерству са Фондом за заштиту гласности. Наша база података „Конфликти у медијима“, јединствени је интерактивни модел, који би желели да искористе и у другим земљама. Тих дана, наше колеге активно раде са владом на разради професионалних услова за рад новинара, на социјалној заштити колега, на проблему безбедности и социјалним мерама за подршку новинара, који раде на „врућим тачкама“.

О свим тим аспектима већ одавно разговарамо са депутатима парламента. Учествујемо у разматрањима тржишта медија заједно са руководиоцима и издавачима, на усавршавању система дистрибуције, не дозвољавамо раст тарифа поште, јер то може веома да утиче на уништење медија у регионима.

Жута штампа еродира појам новинарског достојанства 

- Могу ли се прави новинари изборити против погубног дејства жуте штампе? Како професију заштити од тајкуна и осталих људи пуних пара који поседују и купују медије из других, а не новинарских разлога?

- Наравно, то искуство постоји и у свету, и код нас. Захваљујући сопственим традицијама, до дан данас постоји појам новинарског достојанства и стида, мада је у извесној мери оно еродирало (као и свуда). „Жуте штампе“ је било и биће.

Најважније је дати јој одговарајуће место и не дозволити да она диктира тон у професији. А то професионална удружења новинара могу да ураде.

Данас многи говоре о крају новинарства са његовим етичким стандардима и идејом служења,
али то су само измишљотине пропагандиста, у првом реду жуте штампе и њених власника. Томе могу ефикасно да се супротставе професионале вредности и солидарност удружења. Као и увек, ту је главни проблем солидарност.

- Колико новинарске организације могу да буду успешне у борби за бољи положај новинара и шта их у томе спречава?

- Савез новинара може и обавезан је да помогне новинарима, пре свега у побољшању социјалног и правног статуса, у заштити професије и права сваког новинара. Нажалост, после распада СССР, многе форме професионалног удруживања су код већине изазвале велико одбијање и стварање јаког
професионалног савеза, као и асоцијације власника, није успело. Али, солидарни напори могу значајно да побољшају ситуацију у нашој грани и новинарству у целини.

- Који су највећи проблеми руских новинара и какав је њихов материјални статус? Колико су изложени притисцима када не пишу по вољи власти или одређеног моћника?

-Проблем финансијске независности, проблем идентитета, солидарности, професионалних способности, трансформисање професије ...Трансформација професије је врло болан процес и многи су за то неспремни. Русија је огромна земља, новинара je много, више од 200.000, они су различити, а неуједначен степен развоја новинарске бранше се све више показује као озбиљан проблем.

Разлике у примањима новинара и услови живота редакција су огромни. Постоје региони (ја путујем пуно по земљи и свакодневно видим те противречности) – где је месечна плата у вредности 200 евра, и постоје медији, такође у регионима, у којима се плаћа 20 – 30 пута више, али квалитет рада и квалификација ни у овим случајевима нису релевантни. У оваквој ситуацији власници и оснивачи су под страховитим притиском – што опет не значи да се статус новинара и уредника не може превазићи. Лично залагање је у овим случајевима врло важно. Притисак од стране власти и његово спровођење у медијима се последњих година енормно увећава.

- Шта те европске колеге питају када је реч о руско-украјинским односима и шта ти је најтеже да им објасниш?

Искрено, многи не разумеју како ми, Руси и Украјинци, пријатељски комуницирамо, не проклињемо једни друге, трудимо се да помогнемо колегама без обзира на кофликт, шалимо се, и, наравно, радосно говоримо на руском. Мислим да наше западне колеге имају много више предрасуда о нама него ми о њима. Већина западних колега генерално има тешкоће око разумевања појава у Источној Европи уопште, а Русија и Украјина, то је већ тамна шума. И то није њихова кривица. Они нису присуствовали догађајима, а европски медији као да ништа не знају о животу људи нашем региону, осим о изборима, криминалу, скандалима звезда. Ми не познајемо једни друге и мораћемо то да превазиђемо.

Извор: Кућа добрих вести