Већина нас се пита у одређеним ситуацијама „Шта да радим?“ док би многи философи приступили са питањем „Каква особа треба да будем?“ Ови мислиоци, када је у питању морални компас, најчешће се обраћају етици врлине за одговоре. Аристотел, један од најутицанијих философа свих времена, развио је свеобухватан систем етике врлина из кога можемо да учимо и данас.

Зашто бити частан?

У Никомаховој етици, Аристотел је предложио да су људи друштвене, рационалне животиње које настоје да „добро живе“. У том циљу, предложио је систем етике осмишљен да нам помогне да дођемо до еудајмоније, грчке речи која значи „добро живети“.

До еудајмоније се долази тако што живите частито и градите своје карактерне особине све док не морате ни да размишљате о својим изборима пре него што донесете прави избор.

Таква особа ће бити срећна, али не на исти начин као особа која је хедониста. Они ће тежити самоусавршавању и живеће свој живот пуном плућима. Наиме, хедониста је тип особе која је инспиративна другима, па желе да буду као она.

Шта су врлине?

Аристотел види врлине као карактерне особине и склоност да се поступа на одређени начин. Стиче се их кроз праксу и копирањем по „моралним примерима“ све док не успемо да интернализујемо врлину. Постајемо умерени вежбањем умерености, храбри вежбањем храбрости, итд. На крају, врлина постаје навика.

Он даље објашњава да је свка врлина „златна средина“ између порока вишка и недостатка. Узимајући пример умерености, ако имамо порок недостатка, бићемо неумерени, али ако смо порок сувишности, никада нећемо пити. Аристотел види обе особине као порочне. Човек ће знати колико може да попије, али никако да попије премало или превише.

Које су Аристотелове врлине?

Врлине које наводи у својој Никомаховој етици су:

   Храброст: Средња тачка између кукавиљука и непроизности, храбра особа је она која је свесна опасности.

   Умереност: Ово је врлина између претераног уживања и неосетљивости. Аристотел би особу која никада не пије исто тако „мрко гледао“ онога ко пије превише.

   Либералност: Врлина доброчинства, ово је златна средина између шкртости и давања више него што можете приуштити.

   Величанственост: Врлина екстравагантног живота почива између шкртости и вулгарности. Аристотел не види разлога да буде аскетски, али такође упозорава да не буде претерано блистава.

   Великодушност: Врлина која се односи на понос, то је средња тачка између тога да себи не придајете довољно важности и да имате илузије величине. Подразумева се да и ви морате да делате на основу овог осећаја сопствене вредности и да тежите величини.

   Стпљење: Ово је врлина која контролише ваш темперамент. Стпљива особа не сме да се превише наљути, нити да пропусти да се наљути када би требало.

   Истинитост: Врлина поштовања, Аристотел је ставља између порока уобичајеног лагања и нетактичности или хвалисања.

   Духовитост: На средини између глупости и безобразлука, ово је врлина доброг смисла за хумор.

   Пријатељство: Иако друштвена природа можда не изгледа као морална врлина, Аристотел тврди да је пријатељство витални део добро проживљеног живота. Ова врлина лежи између тога да уопште нисте пријатељски расположени и да сте превише пријатељски настројени према превише људи.

   Стид: Средина између бити превише стидљив и бити безобразан. Особа која има праву дозу стида разумечће када је починила друштвену или моралну грешку, али се неће плашити да ризикује.

   Правда: Ово је врлина поштовања према другима. Лећи између себичности и несебичности.

Аристотел види етику више као уметност него науку, а његовим објашњењима намерно недостају специфичности. Морамо научити шта је прави приступ ситуацији као део нашег моралног развоја.

Он такође не жели да каже да не можемо да прекршимо правила: Само зато што је особа поштена, на пример, не значи да не може да лаже када је потребно. То чини етику врлине флексибилнијом од деонтолошких етичких система, али и тежом за употребу, јер морамо сами да одредимо када можемо да лажемо, да се љутимо или да будемо поносни.

Зашто је листа необична и помало чудна?

Имајте на уму да је ова листа смишљена за грчке мушкарце из више класе који су имали пристојно образовање и добре услове живота. Врлина величанствености, на пример, била би немогућа за особу са ограниченим средствима.

Већина врлина на листи је ипак релевантна за све нас. Као што философкиња Марта Нусбаум објашњава: „Оно што [Аристотел] ради, у сваком случају, jeste да изолује сферу људског искуства која се налази мање-више у сваком људском животу и у којој ће мање-више свако људско биће морати да направи неке изборе, а не друге уместо њих”.

Сви се морамо суочити са опасношћу у неком тренутку, па се морамо запитати како да будемо храбри. Сви морамо да се бавимо другим људима, па се морамо питати како да будемо пријатељски расположени. Сви се љутимо, па се морамо запитати како да будемо стрпљиви. Врлине које Аристотел набраја остају релевантне чак и ако је свет за које су створене од давно нестао.

Док је тачна природа тога шта је добар живот и како до њега доћи подложна бескрајној дебати, идеје великих ума су увек релевантне. Иако неки од Аристотелових ставова можда сада нису толико релевантни као што су били пре 2000 година, они и даље могу да утичу на наше напоре да живимо бољи живот.

Извор: Nova.rs