Кућа Добрих Вести

Login

Бисери Ђердапа: Мироч планина

Оцените овај чланак
(2 гласова)

djerdapblogotressddgfgfgПробијајући се кроз најјужније делове карпатског масива, Дунав као да се накратко колеба на свом путу ка Црном мору, па ођедном заокреће назад ка западу.

 

Пре него што се поново предомисли и настави куда је и наумио, описује велики лук око једног комада земље који на карти подсећа на кључ, па га тако и називају. Стешњен између мистичних предела источне Србије и загонетних пространстава југозападне Румуније, овај кључ као да ипак више тајни скрива него што откључава. Усред њега издиже се Мироч планина, царство лековитих трава и епских јунака...

 

Иако се Мироч никако не би могао сврстати у високе планине, лако му је да буде импозантан над обалама Дунава који се ваља читавих пола километра ниже под гребеном. Гледајући увис, литице мирочких врхова надвијају се над реком као камени стражари Ђердапа, највеће европске клисуре коју сви осим нас зову моћним именом Гвоздена Капија (Portile de Fier, Vaskapy, Eisernes Tor, Demirkapi).

 

 

Једно без другог, Мироч и Ђердап не би ни постојали. Као што су обронци Мироча вредни дивљења кад се посматрају са тихе дунавске обале, тако се и Ђердап у свој својој величанствености сагледава тек са мирочких видиковаца, који из те перспективе делују сићушно и безначајно спрам силине реке која је ту просекла свој пут кроз карпатске стене и туда одвукла читаво једно море у заборав историје. На неке планине људи се пењу због уживања у успону, на неке због уживања у погледу; Мироч дефинитивно спада у ове друге: док пут до гребена не доноси скоро никаква узбуђења, од погледа одозго застаје дах као ретко где.

 

Најпознатији врхови Мироча су Велики Штрбац (са 768 метара надморске висине уједно и највиши врх планине) и Мали Штрбац (626 м.н.в.), са којег се по мишљењу многих пружа најлепши видик на Ђердап, на котлину звану Мали Казан. Комшије Румуни додатно су украсили панораму живописном црквом манастира Мраконија на самој обали Дунава, али котлином суверено влада лик краља Децебала уклесан у стену високу четрдесет метара: последњег владара Дачана историја је упамтила по жестоком отпору римским освајачима (који је ипак сломио цар Трајан почетком ИИ века наше ере), па су га зато Румуни у периоду националног буђења под Аустроугарском (средином XIX века) прогласили својим националним јунаком.

 

Израду највише камене скулптуре у Европи и треће по величини у свету финансирао је крајем деведесетих година прошлог века румунски бизнисмен, историчар и дисидент Јосиф Константин Драган, а није случајно да је њено место одабрао тако да Децебал будно мотри на чувену Трајанову таблу са српске стране (којој се не може прићи с копна), још увек пркосећи свом великом противнику скоро две хиљаде година касније.

 

Нису Децебал и Трајан једини јунаци овог краја. По предању, Мироч је често походио и Краљевић Марко, по којем се један локалитет на овој планини зове Марков камен, а легенда каже да још увек спава у некој мирочкој пећини док чека да се Шарац напасе маховине, када ће опет устати и поћи у бој. Најчувенија народна песма која смешта Марка у ове крајеве је "Марко Краљевић и вила", у којој је Мироч планина опевана као готово митолошко место, дом хировите виле Равијојле и башта биља које чак диже из мртвих.

 

Благотворна флора Мироча није само плод маште народног песника: са преко 1300 врста лековитог и јестивог биља, Мироч је био чувено лечилиште још за време Римљана, који су ову планину звали Унум, чему би највише одговарао превод "једна једина". А где је богата флора, ту је и фауна, па тако не чуди да су баш подно Мироча, у Лепенском виру, почела да ничу прва насеља још у средњем каменом добу. Нажалост, данас овде више не постоје непроходне прашуме о којима су писали Евлија Челебија, Феликс Каниц и Јован Цвијић, али су падине још увек препуне најразличитијих самониклих и питомих плодова.

 

Ако звучи као да је Мироч место из бајке, можда тако и јесте, али мирочка бајка само је једна цртица на магичној слици Ђердапа, монументалној композицији чувеној већ хиљадама година коју је упркос томе немогуће сагледати до краја. Ипак, ово ремек дело природе, тек овлаш обојено људском руком, најлепше је погледати баш са висова Мироча.

 

Извор: Блоготрес


Последњи пут измењено уторак, 22 децембар 2020 19:14

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија