Стратешки, Казахстан повезује велика и брзо растућа тржишта Кине и Јужне Азије са Русијом и Западном Европом путевима, железницом и лукама на Каспијском мору. Како се мноштво економских активности премешта из Сједињених Америчких Држава и Европе према Азији, експерти са МекКинси глобалног института (MKGI) предвиђају да ће Казахстан до 2050. постати центар светске економске теже.

Независност у неповољним условима

Од стицања независности 1991. снажан привредни развој је омогућио Казахстану да стекне статус земље са вишим средњим приходима. Казахстан има једну од најуспешнијих националних привреда у региону Централне Азије и један је од најзначајнијих извозника на простору некадашњег Совјетског савеза. Да би то остварили, држава и народ Казахастана су морали да савладају значајне географске, климатске и препреке које је поставила историја.

Географски положај је условио да привреда Казахстана трпи од екстремне континенталне климе, а „сибирско проклетство“ узрокује трошкове веће него што су и у суседној Русији. Нур-Султан (раније Астана) је други најхладнији главни град на свету, а Казахстан једна од неколико земаља чија је „температура пер капита“ веома ниска. Такође, као највећа држава без природног изласка на море, Казахстан је суочен са вишим трошковима и, теоријски, требало би да буде склонији нижем расту укупног домаћег производа (БДП) него земље које леже уз поморске трговинске путеве.

Обдареност великим природним богатствима, према светском искуству, може бити проклетство колико и благодет. Привреда заснована на извозу сировина (приход од хидрокарбоната још увек представља крвоток Казахстана) склона је да производи систем власти у коме се елите надмећу за својину или ренте. То, такође, може да умањује раст БДП, скрајњује институције, слаби владавину права и спутава јавну одговорност.

Даље, Казахстан је наследио систем закона, институција и администрације који су били намењени планској привреди, а не регулисању тржишне економије. Поврх тога, индустријализација и планови током совјетске ере су изродили економске проблеме и неефикасности, које је после 1991. требало искоренити.

Први председник Назарбајев, одлучни реформатор

Да је Казахстан стекао независност током распада Совјетског Савеза у веома неповољним условима за тек рођену државу казују и друге чињенице. У недостатку модерне транспортне инфраструктуре, Казакхстану је једина веза са спољних светом ишла преко Русије, која је сама у раним 1990-тим пролазила кроз најтежа времена. У Казахстану је било више од 50 војних индустријских објеката из совјетске ере и одбрамбена индустрија претходне државе је имала велику улогу, што после 1991. више није био случај. Током 1992. је око 60 одсто становништва Казахстана пало испод линије сиромаштва, а инфлација је достигла 2.000 одсто.

Следствено, Казахстан је раних година независности доживео радикалну трансформацију друштвено-економског система. Тај процес је тесно повезан са личношћу првог председника државе Нурсултаном Назарбајевим, који је од 1989. био први секретар Комунистичке партије Казашке Совјетске Социјалистичке Републике. Аналитичари наводе да је председник Назарбајев, сада 79-тогодишњак, поседовао државничку способност да обезбеди постојаност политичког правца који је спроводио.

Упућени кажу да је, између осталог, политички узор Назарбајева у почетку био један од најмудријих азијских државника Ли Кван Ју (1923-2015) дугогодишњи премијер Сингапура који је од острвског града-државе створио једну од најбогатијих земаља на свету. Други пореде државништво Назарбајева са оним Денг Сијаопинга (1904-1997), архитекте реформе и отварања Народне Републике Кине које су највећу земљу у развоју преобразиле у другу привредну силу глобално.

Привреда и стабилност, па политика

Низ година је теза првог председника Казахстана Назарбајева била: “Прво долазе привреда и стабилност, а тек онда политика". Следствено, Казахстан је за релативно кратко време постао земља која се динамично развија.

Казахстанска стопа реформи је била нарочито импресивна у првој деценији по стицању независности. Не само да је Казахстан предузео најбржу транзицију региону Централне Азије, већ је у преображају отишао даље, сем балтичких земаља и Грузије.

Упркос изазовима географије и наслеђеног система, као и насупрот резултатима привреда ослоњених на сировине у другим постсовјетским државама, економска достигнућа Казахстана су изузетна, једногласни су међународни стручњаци на Истоку и на Западу. Кинески економисти Цуи Ђенг и Јанг Јуеминг наводе да је од стицања независности привреда Казахстана увећана 15 пута, приходи грађана девет, а стопа сиромаштва смањена 10 пута. Према Светској банци, Казахстан је 2006. прешао у групу земаља виших средњих прихода. Од остала четири главна постсовјетска извозника сировина, једино је Русија остварила од 1991. већи напредак него Казахстан.

Између 1998. и 2005. просечна стопа раста укупног домаћег производа (БДП) у Казахстану је износила 10,4 одсто. О брзини привредног развоја земље говори чињеница да је БДП порастао од минус 11 одсто 1991, до шест одсто у просеку током 2010-тих. Између 2000. до 2011, Казахстан је уживао једну од највиших стопа раста БДП у свету. Глобална консултанска фирма Мекинзи је 2019. сврстала Казахстан у групу 11 земаља са изузетним остварењима будући да му је током 20 година просечни БДП вредео 5,2 одсто.

Према Међународном монетарном фонду, номинални (када се не рачуна инфлација) БДП Казахстана је за 2019. процењен на 164.2 милијарде долара, а просечан дохотак по становнику 8.763 долара. Казахстански БДП мерен паритетом куповне моћи (PPP, по тржишним ценама) је за 2019. процењен 534.3 милијарде, а пер капита повећан на 28.514 долара.

Плодови привредног напретка

Стручњаци су сагласни, такође, да је Казахстан показао како храбре поолитике могу да донесу велике користи земљи и њеним житељима. Становници Казахстана су, према, лондонском стратешком институту Четам Хаус, остварили највеће апсолутно и процентуално повећање просечног БДП међу свим државама насталим из Совјетског савеза. Међу бившим совјетским република у Казахстану је, са изузетком балтичких земаља и Русије, највиши ниво БДП пер капита. Казахстански БДП пер капита (PPP) је премашио 90 одсто оног у Русији, док је у време распада Совјетског савеза износио мање од 30 одсто.

Такав раст казахстанске привреде је био и широко распострањен. Према Индексу Уједињених нација за људски развој (HDI) Казахстан је на 58. мету (0.8172 од максималних 1) међу 189 земаља. Сврстан је међу земље са “веома високим развојем човека”. Међу пост-совјетским државама само балтичке државе, Белорусија и Русија имају виши статус. Према Програму УН за развој (UNDP), Казахстан је 2018. био у погледу развојних достигнућа жена други (0.998616111258415), на свету, одмах иза Кувајта.

Такође је значајно побољшан учинак Казахстана на листи Светске банке о заједничком напретку (деловање на повећању прихода и добробити лошије стојећих слојева становништва). Од 1999. je Казахстан користио приходе од нафте како би сузбио сиромаштво уз помоћ субвенција у пољопривреди и програмима развоја градова који су подразумевали и грађевинске мегапројекте. Ове политике су вртоглаво смањиле сиромаштво са 34 посто колико је износило 2004. Као резултат тога, Казахстан је до 2004. остварио свој Миленијумски развојни циљ (MRC), смањења сиромаштва за половину. Циљ MRC+, смањење руралног сиромаштва за половину, достигнут је до 2007. У Казахстану је очекиван наставак пада стопе сиромаштва на 8,5 посто у 2018.

Уопште, Казахстан је у првој деценији по стицању независности био успешан, нарочито у поређењу са суседним земљама. Руководство је радило на отклањању последица распада Совјетског савеза и преображају система, разградњи планске привреде и постигло важне споразуме са иностраним партнерима. То је поставило основе за снажан економски наступ у другој деценији самосталног Казахстана.

(Наставља се)

Извор: Кућа добрих вести