Пре седамдесет година, прва нуклеарна експлозија је обављена на сада затвореном нуклеарном полигону Семипалатинск, у ондашњој совјетској републици Казахстану.
Под називом „Прва муња“ („Первая Молния“), експлозија је у атмосферу избацила 22 килотона нуклеарне енергије или 22.000 тона тринитротолуола (ТНТ). Током наредне четири деценије, бомбе детониране у Семипалатинску ослободиле су 2.500 пута већу енергију од оних бачених на Хирошиму 1945.
Ударни таласи историјског догађаја од 29. августа 1949, су се у наредним деценијама осећали далеко изван Централне Азије. Успешан тест прве совјетске бомбе означио је формално покретање трке у нуклеарном наоружању са Сједињеним Америчким Државама и подигао Хладни рат на опасан нови ниво. Покренута је трку у наоружању која је одвела свет на ивицу нуклеарног Армагедона.
Четири године раније, САД су завршиле Други светски рат бацивши две атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. СССР је био решен да по сваку цену не заостане.
У САД је прва нуклеарна експлозија на свету, тест Тројства, извршен 16. маја 1945 у 05:29 часова по локалном времену у пустињи Жорнада дел Муерто, око 56 километара југоисточно од Сокороа у савезној држави Нови Мексико, на тадашњем полигону за бомбардирање и наоружање америчког ратног ваздухопловства. Тест је обавила америчка војска као део тзв. Менхетенског пројекта, истраживања и развоја првих атомских бомби током Другог светског рата.
У наредним деценијама су САД спровеле 1.032 нуклеарне пробе, половину свих познатих тестова које је девет светских нуклеарних држава обавило од 1945. У време када је обуставио пробе нуклеарног оружја 1990. године, Совјетски савез је извршио 715 експлозија, од тога 456 испод и изнад огромног, највећег на свету у то време опитном месту, 120 километара од града Семипалатинск (данас Семеј) у источном Казахстану.
Казахстански Први председник Назарбајев предложио Међународни дан против нуклеарних проба
За међународни дан против нуклеарних проба изабран је датум када је први председник Казахстана Нурсултан Назарбајев 29. августа 1991. потписао декрет о затварању Полигона, локалног назива за место нуклеарних проба код Семипалатинска. Та историјска одлука је била добровољна. Следила је вољу казахстанског народа који је 42 године доживљавао ужасе нуклеарних експлозија на Полигону и које су оставиле последице на 1,5 милиона људи у тој земљи.
Власти Казахствана су одлучиле да се одрекну свеукупног арсенала нуклеарног оружја, у то време четвртог највећег у свету. Био је то најзначајнији допринос јачању режима неширења нукларног оружја и разоружања, а у међународној заједници је показан пример одговорног и одлучног приступа за човечност и очување мира.
Ова одлука је, како је на овогодишњи Међународни дан против нуклеарних проба писао казахстански министар спољних послова Муктар Тилеуберди, донета у веома тешком тренутку по ту земљу. Током транзиције периода је руководство Казахстана било суочено са задатком изградње нове државе, утврђивањем државне границе, стварањем националне валуте, обезбеђивањем економског развоја и изградњом доследне спољне и унутрашње политике земље.
Истовремено, у позадини распада Совјетског Савеза и биполарног светског поретка веома актуелно је било питање осигурања безбедности новоформираних независних држава. Присуство нуклеарног оружја у Казахстану многи су доживљавали као гаранцију независности и интегритета земље. Руководство војне и одбрамбене индустрије Казахстана залагали су се за очување арсенала.
Патње Казахстанаца зброг нуклеарних проба
Но, у Казахстану ни онда ни сада није било и нема ничег апстрактног о ефектима нуклеарног оружја. Његово наслеђе у тој земљи, и у физичком и у политичком погледу, је веома стварно. Казахстанци кажу како у миру ни један други народ није више и дуже патио од последица нуклеарних проба. Тридесет година од последњег испитивања 19. октобра 1989. велике површине источног Казахстана и даље су контаминиране радијацијом.
Сељани који живе око Полигона имају трауматична сећања на облаке налик печуркама који су током њиховог детињства експлодирали на хоризонту. После међународне забране атмосферских проба 1963. године, тестови су пресељени под земљу, у тунеле избушене по неким од оближњих планина.
Током хладног рата постојање Полигона, било је строго поверљиво. Његов штаб био је у граду по имену Семипалатинск-21, на совјетским мапама приказан као „Последња станица“ („Конечнаја“). Већина људи није слутила да је тамо место нуклеарних проба, а свима који су били сумњичави у погледу експлозија на њиховом прагу саветовано је да ћуте.
Полигон на 18.500 квадратних километара лежао је у индустријском срцу Казахстана. Није био претерано удаљен од других градова у Казахстану и јужној Русији и у близини је низа сеоских заједница. Експлозије су разносиле радиоактивни отпад над северним, источним и централним Казахстаном и руским Сибиром, што је могло да изложи стотине хиљада људи токсичном зрачењу. Истраживачки центар, назван Диспанзер за борбу против бруцелозе број 4, који је номинално проучавао заразну болест код говеда, постојао је да би истраживао како зрачење утиче на људско тело, тврде западни медији.
Нуклеарне пробе су, бар у раним годинама, вршене без најосновнијих мера предострожности. Далеко од тога да је људима речено да остану у затвореном, па је локално становништво излазило напоље да гледа експлозије. Резултат је веома висока учесталост здравствених проблема, попут урођених оштећења и карцинома, који се, на жалост, и даље преносе генерацијама.
Огромна је била цена коју су платили људи, житељи Семипалатинска, сада Семеја, и околних подручја. Нуклеарне пробе код Семипалатинска су уништиле животе чак и људи рођених пошто је 1989 заведен мораторијум на тестове. Скоро три деценије после затварања полигона, пуни утицај експлозија на људско здравље и животну средину остаје непознат.
Одлучност нових власт и председника Назарбајева
Власти младе државе Казахстан од најранијих дана упозоравале на опасности нуклаеарних проба, што је још важније, водиле кампању за свет без нуклеарног оружја. Симболично, затварање Семипалатинска најављено је за 29. август 1991, на годишњицу првог совјетске нуклеарне пробе. Био је то смео потез једне земље - и њеног лидера Назарбајева - неколико месеци пре него што је нација чак и постала потпуно независна.
Одлучујући раскид с прошлошћу постао је још видљивији када је Казахстан добровољно одустао од 1.400 нуклеарних бојевих глава које је наследио после распада Совјетског Савеза, као и тактичког оружја. Потврђујући казахстански приступ међународној сарадњи и партнерству који прожима спољну политику те државе, власти су блиско сарађивале и са Москвом и са Вашингтоном како би бојеве главе биле безбедно пребачене у Русију ради разградње, спречено да нуклеарни материјал доспе у погрешне руке, а подручје Семипалатинска учини сигурном.
До 1995. године Казахстан је постао прва постсовјетска република која је потпуно пребацила или уништила све своје нуклеарне бојеве главе. Уз помоћ САД, полигон за испитивање Семипалатинска уништен је 2000. године.
У годинама које су уследиле, ове кораке пратио је низ мера за трајно окончање нуклеарних испитивања и стварање света у којем је ово оружје непотребно. Казахстан је био невероватно активан у мултилатералном режиму неширења нуклеарног наоружања. Држава се придружила Уговору о неширењу нуклеарног оружја (NPT) 1994. године, ратификовала Уговор о свеобухватној забрани тестирања (CTBTO) 2002, а 2004. године Додатни протокол Међународне агенције за атомску енергију (IAEA).
(НАСТАВЉА СЕ)
Извор: Кућа добрих вести
