Кућа Добрих Вести

Login

Кана меда

Оцените овај чланак
(7 гласова)

djurakresticЂАЛА - Кратко време након што су освојили, неки су, додуше, у потаји шапутали, да су узурпирали власт, комунисти су по угледу на совјетске колхозе, српске сељаке ,,утеривали” у сеоске задруге. Тај посао новим властодршцима није увек ишао од руке, нити су сељаци на то гледали са симпатијама.

У јесен 1945. или с пролећа 1946. године, у село су, у дугачким кожним капутима, упали незнани гости и позвали  домаћине, главе породица, сеоске младиће, дротоше и бадаваџије, да се окупе у соколском дому ,,Краљ Александар I Ослободилац”. У великој пространој сали тискала се маса света, јер се у село из заробљеништва вратило много мештана.

Било је опасно изостати са тих скупова, јер недолазак, могао је скупо да кошта, много више од присуства масовном скупу. Из пређашњих искустава сељаци су знали, да их ,,нововерци” не зову на част и масне колаче, већ ради неког другог, много ,,гаднијег” посла.

С таквим стрепњама на скуп су дошли газда Ђура Крестић и његова два верна кућна пријатеља Анђелко Адамов и Јован Шобота, у селу познатији под надимком Јован Босанац. Међу масом света, свако је сео тамо ,,ди је ко наш’о место”. Одоцнели домаћини, стајали су ослоњени на зидове соколане или чучали испред бине.

Ђура Крестић је сео на клупицу поред споредних врата Соколане, а Анђелко и Јован Босанац већ су били смештени у средишту сале. Нико од њих није слутио да ће који час доцније, с непредвидљивим последицама, бити главни ,,у раји”. Али, сва тројица, као и остали мештани, пошли су на пут с' кога сe није могло скретати, ни лево, ни десно. Уосталом, ни други људи у Соколани нису знали шта ће их те вечери снаћи.

На миг бркатог госта сала се, као у позоришту када се погасе светла, намах утишала. Незнанац  је оштрим кораком, гладећи своје густе бркове и шарајући очима по маси, закорачио до ивице бине. Био је то добро осмишљени психолошки сценарио, пре него што је у сличним приликама започињао своју ,,беседу’’. Дуго је тако бркајлија, са нехајно заденутим револвером за појасом, пиљио у паоре, ишчекујући њихову реакцију.

Погледом је стрељао свакога по Соколани, као негада митраљезом по бојном пољу. Била је то игра нерава, опробани метод застрашивања бојажљивог и неуког света. 

Сељацима је потребна земља – доле кулаци

"Другови и другарице", најзад је бркати започео своју говоранцију, ,,револуција је завршена нашом победом. Велики се послови сада налазе пред нама. Сељацима је потребна земља".

Говорник још није довршио ни другу реченицу, а из масе се чуло - ,,доле кулаци".

На те повике усплахирени сељаци, којима је већ сама појава ,,револуционара у кожном капуту’’ са грозним очима, утеривала страх у кости, почели су да се осврћу око себе, гледајући у комшије, рођаке, кумове, пријатеље и познанике, али међ' њима нису видели ни једног кулака.

Сви су они били једнаки међу собом, ничим се нису издвајали, нити су се разликовали једни од других.  Многи од њих нису ни знали шта значи кулак.

"Доле буржоазија. Доле Ђура Крестић", загрмело је из другог  дела Соколане.

Огромна већина паора била је забезекнута оним што је чула. Шок је био велики. У први мах, нико није смео, а није ни знао, како да реагује. Два надничара – Анђелко и Јован Босанац међусобно су се погледала, неверујући својим ушима што су чули.

,,Јесам ли добро чуо брате-Анђелко, шта рекоше за нашег Ђуру’’, упитао је Јован Босанац свог доброг друга. Климањем главе Анђелко је потврдио Јованову недоумицу.

Паорска одбрана од неправде и неистина

"Како их није срамота да причају такве неистине", поново се обратио Анђелку. ,,Не мож' то тако’’, рекао је Јован сада већ са повишеним тоном.
Мимиком, као по договору, два бивша надничара, док су остали паори шћућурени, мањи од маковог зрна, седели на клупама, истовремено су устала са својих места. Високи и снажни, усправни и горди, ојеђени оним што су чули о Ђури Крестићу, у препуној сали, по којом се мешао страх и револт, два узорна домаћина, а понекад по нужди надничари, деловала су као орлови међу пилићима.

"Другови, ја сам Босанац, још као дете дошао сам у Ђалу. Не могу да оћутим неправду. То што онај на бини говори за Ђуру Крестића сви знамо да није истина. Он није никакав кулак и буржуј. Ђура је само вредан домаћин и добар човек. Нас двојица годинама смо као надничари радили код Ђуриног оца и најбоље га познајемо”, одјекивао је глас Јована Шоботе у гробној тишини и задимљеној дворани Соколане.

У сали је настао тајац. Зујање муве се могло чути. Бркати гост је са бине зурио по дворани неверујући својим ушима шта је чуо. Блед и затечен оним што је малопре изговорено са позорнице Ђура Крестић изгубљено је стајао поред споредних врата Соколане и гледао у двојицу очевих надничара. Великом муком и залагањем, дворану у којој је оптужен за најтежу клетву тога времена, он је изградио сопственим одрицањима и великим трудом свих мештана у селу.

Јован Шобота искористио је тишину у сали да настави:

"Ђурин отац је био инжињир у нашем атару и газда, који је бринуо о својим радинима. Лети је са канама и ‘ладном водом у чезама обилазио своје радине по атару и бринуо о њима. Такав је и његов син Ђура. Нико из Ђурине куће није изаш’о, а да није био почашћен и исплаћен за оно што је урадио. Ни један слуга није истеран из његове куће, нити је био закинут за цванцик. То што ти бркати говориш са бине, није истина".

Настало је комешање, чули су се и други гласови у одбрану Ђуре Крестића. Незнани гости изгубили су ,,тло под ногама”, намах им је спласнула идеолошка самоувереност, јер нису очекивали толику дрскост двојице некадашњих надничара и реакцију осталих паора. У општој галами, неприметно су сишли са бине и изгубила се у ноћи. У кишовитој вечери, незнани гости осрамоћени  су се упутили  крстурским друмом кујући нову освету непослушним сељацима.

Прошло је две недеље од тог догађаја, а у селу се ништа велико није дешавало. Само су по сокацима, рогаљевима и на сеоским артезима, мештани приповедали о храбрости Јована Босанца и Анђелка Адамовог.

Прича о поштењу и моралу

" ‘Оћел кера? Имал’ кога код куће?", чуо се пискави дечији глас у дворишту узорног домаћина и најбољег косача у селу Јована Шоботе.
,,Неће кера. Слобадно уђи. Шта ти треба мали”? А чији си ти деран?’’ питао је домаћин непознатог дечака, који је стајао на авлијским вратима са великом каном у руци.

"Ја сам Браца, млађи син Ђуре Крестића. Послао ме баба да вам донесем ову канату меда. Још је баба каз’о да не враћате кану", одсечно је одговорило момче и одмах шмугнуло на улицу незатворивши авлинска врата за собом.

У то време у селу није било много сличних догађа. Била је ово прича о поштењу и моралу, који су поштовани у свакој прилици и на сваком месту. То је прича и о људској захвалности и награди за поштење, које се изнад свега ценило, много више и од страха за одмазде, које нису биле ретке.

А, било је у селу и другачијих догађаја, који нису имали тако леп завршетак, нити могу бити тако поучни за поколења. Вредни паори, поштени људи, као што су били Јован Шобота и Анђелко Адамов, са својим ланцманом Ђуром Крестићем, могли би и данас да буду пример човечности и оданости људским врлинама и светлој истини, маколико то  коштало. Образ је био легитимација појединца и огледало душе, са којима се часно корачало кроз животе и сеоске сокаке. Није свакоме било дано да тако поносно и гордо пролази сеоским сокацима, утринама и ленијама. Ђури Крестићу, Јовану Шоботи и Анђелку Адамовом то је било најлакше. 


Последњи пут измењено недеља, 30 септембар 2012 20:42
Александар Цвејић

Новинар Александар-Саша Цвејић рођен је 1953. године у севернобанатском селу Ђала. Основну и средњу школу похађао је у родном месту и Београду. Факултет политичких наука, на одсеку за новинарство, завршио је у Београду. Ожењен је супругом Светланом са којом има кћерку Катарину и сина Илију. Радио је у Спортској рубрици Новинске агенције Танјуг од 1978. до 2011. године. У новинарској каријери пратио је догађаје из више од 40 спортова. Извештавао са више Олимпијских игара, светских и европских шампионата у фудбалу и боксу. Пет година је обављао функцију генералног секретара Удружења спортских новинара Србије.

1 Коментар

  • Живојин

    Браво Ђалинац, тако се морамо борити против заборава, хвала ти у име нас који те занамо.
    Спашавај што се спасити може и настави да пишеш.
    Село је мало и нема нас много који још могу да се сете и дају праве "вести" из прошлости. Записуј и објављуј.
    Твој пријатељ Ђалинац - Жића

    Живојин среда, 03 октобар 2012 13:19 Линк коментара

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија