Каријера Жарка Лаушевића била је каријера коју би свако пожелео. Било да је играо главну улогу или епизоду, Лаушевићеви ликови редовно су улазили у антологије најбољих глумачких остварења. Већ 1982, са 22 године, добио је прву филмску улогу и од тада је сваке сезоне имао неку филмску, телевизијску или позоришну премијеру.

Рођен је 19. јануара 1960. године на Цетињу. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, a био је члан Југословенског драмског позоришта.

Улогом у филму Прогон дебитовао је на филму 1982. године. Исте године остварио је значајне улоге у филмовима Савамала и Директан пренос. Велику славу доживео је са једном од главних улога у ТВ серији Сиви дом (1984).

Играо је улоге у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су: Шмекер (1985), Свечана обавеза (ТВ) (1986), Догодило се на данашњи дан (1987), Официр с ружом (1987), Браћа по матери (1988), Бој на Косову (1989), Оригинал фалсификата (1991), Боље од бекства (1993), Кажи зашто ме остави (1993), Нож (1999).

Повратак глуми

После више од деценије паузе враћа се на велико платно улогом иконописца Саве у филму Тајна нечисте крви (2012). Након тога, ниже улоге у филмовима Смрдљива бајка (2015) и Сенке над Балканом (2017) где тумачи принца Ђорђа Карађорђевића.

ТВ публици представио се 2018. године маестралном улогом Аћима Катића у серији Корени. Играо је и у Државном службенику (2019-2020), Име народа (2020), Александар од Југославије (2021), Калкански кругови (2021), Време зла (2021), Лето кад сам научила да летим и Хероји (2022) и Хероји Халијарда, на чијој се премијери и последњи пут појавио у јавности.

Добитник је бројних награда почев од Златне арена у Пули за најбољу мушку улогу у филму Официр с ружом, 1987. године, „Цара Константина" у Нишу исте године, као и награда Град театар и „Зоран Радмиловић“ за улогу Кањоша Мацедоновића (1989), власник је Гранд-при Наиса (2016) и Златне антене (2019).

Трагичан живот – убиство и затвор

Прекретница у његовом животу је 31. јул 1993. године.

Жарко и његов пет година старији брат Бранимир, звани Мили, нападнути су од групе људи у близини једног подгоричког локала. Том приликом је Жарко из свог пиштоља усмртио две особе, а тешко ранио једну.

Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Пресуда је, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу. По изласку из затвора напустио је земљу и отишао у Њујорк.

Међутим, Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца 30. марта 2001. године, ту одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора. Дана 3. јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потерници која је расписана 2002. године на захтев Трећег општинског суда у Београду.

Лаушевић је два пута осуђен на затворску казну од четири и по године, а последњом пресудом изреченом у Подгорици осуђен је на 13 година затвора због "прекорачења нужне одбране"

Председник Србије Борис Тадић помиловао је глумца. У саопштењу из Председништва каже се да је "Комисија за помиловање предложила председнику Републике да се молба за помиловање уважи и осуђени Жарко Лаушевић ослободи даљег издржавања казне затвора јер раније није осуђиван, од извршења дела је прошло 18 година, на слободи је дуже време, током којег није вршио кривична дела", а да "кривично дело за које се терети није извршио умишљајно, већ прекорачивши границе нужне одбране у стању емоционалне узбуђености изазване нападом на њега и његовог брата".

Лаушевић је 1994. године у Црној Гори осуђен на 15 година затвора због убиства Драгора Пејовића и Радована Вучинића и рањавања Андрије Кажића. Званично тумачење суда било је да је познати глумац годину дана раније прекорачио нужну одбрану од младића који су у подгоричком кафићу напали њега и његовог брата Бранимира.

Суђење Лаушевићу овиме није било окончано: 1996. му је казна смањена на тринаест, а наредне, 1997. на четири године затвора. Након што је одлежао нешто више од четири и по године, Лаушевић излази на слободу 1998, међутим, Врховни суд Црне Горе поништава последњу пресуду и глумца 2001. године правоснажно осуђује (поново) на тринаест година затвора.

Но, ова пресуда је донета у одсуству – Жарко Лаушевић још 1999. одлази у Америку, како би избегао крвну освету фамилије убијених младића. По пресуди црногорског Врховног суда, за њим судски органи тадашње СРЈ 2002. године расписују међународну потерницу, која у Србији остаје на снази све до 2009, иако земља у којој је Лаушевић осуђен престаје да постоји осамостаљењем Црне Горе 2006. године.

Из Америке нема много вести; ипак, почетком 2009. медији јављају да је глумац добио српско држављанство у њујоршком конзулату. Само неколико месеци касније, у јулу, Лаушевић је ухапшен у САД јер није имао емигрантску визу. Прети му изручење у Србију због потернице која је у том тренутку још увек на снази. У притвору је око месец и по, до 15. септембра, а у међувремену Србија повлачи потерницу: у Београду се доноси пресуда о одлагању извршавања казне од 13 година затвора све док Врховни суд Србије не утврди да ли је Врховни суд Црне горе повредио права Лаушевића приликом коначног повећања казне. Тиме се аутоматски повлачи и потерница, а суд у Њујорку му 2010. године дозвољава останак у Америци, јер му тамо живи породица.

Жарко Лаушевић у својој књизи као почетак трагичних догађаја који су га снашли маркирао извођење представе Свети Сава у Југословенском драмском позоришту 31. маја 1990. године. Било је то гостовање Народног позоришта из Зенице са представом по тексту Синише Ковачевића, у режији Владимира Миличина.

Лаушевић је тад био у зениту популарности и у представи је играо насловну улогу, за коју је добио Стеријину награду 1990. у Новом Саду, али и многе друге. После тога Лаушевићев живот постао је пакао. Припадници Српског омладинског блока и Српске светосавске странке који су прекинули представу, почели су да прогањају Лаушевића, прекидали су му представе, чекали га испред стана, претили смрћу њему и његовој породици.

Књижевни рад и филмске награде

Сегменте из живота, Лаушевић је преточио у књигу Година прође дан никад која је објављена 2011. Другу књигу Све прође па и доживотна посветио је свом животу у затвору, а 2022. објавио је и трећу књигу Падре идиоте.

Лаушевић је помилован 29. децембра 2011. године, а српски пасош уручен му је 1. фебруара 2012.

О његовом животу направљен је филм Лауш по идеји, сценарију и у режији Бранке Бешевић Гајић, чија је премијера одржана у фебруару 2014. године, а телевизијска публика ових дана прати серију Пад која је инспирисана животом Жарка Лаушевићa.

Добитник је бројних награда почев од Златне арена у Пули за најбољу мушку улогу у филму Официр с ружом, 1987. године, "Цара Константина" у Нишу исте године, као и награда Град театар и "Зоран Радмиловић" за улогу Кањоша Мацедоновића (1989), власник је Гранд-при Наиса (2016) и Златне антене (2019).

Породица

Жарко Лаушевић прво је био у браку са Мајом, од које се развео, а потом је упознао Аниту. Његова друга супруга бави се шминкањем. У љубави су били чак 20 година и живели су у Америци. Обожавају је и велике светске звезде које су истицале да је одлична за сарадњу. Анита долази из Љубљане, а учествовала је чак и као део серије "Се*с и град". Може да се похвали и сарадњом са Кејт Винслет и Леонардом Дикапријом.

Лаушевић је за собом оставио троје деце, две ћерке и сина, као и супругу.

Асја је најстарије дете Жарка Лаушевића и његове прве супруге Маје. Поред Асје, пар је има и сина Душана, а Жарко из другог брака са Анитом има ћерку Јану.

Пре неколико година причало се да је његова најстарија ћерка Асја променила презиме како би се заштитила.

Она се бави фотографијом, а на њеним сликама често се могу видети предели из Црне Горе, одакле је пореклом и био њен отац.

Асја је у браку са музичарем Николом Бошковићем. Они су се венчали 2014. године, а потом су се преселили у Америку, где је Асја провела највећи део свог детињства, а где и данас живе.

Оно што је мало познато јесте да је његов син као дете играо у филму "Боље од бекства". Душан је играо сина Питера, главног јунака. Тада је имао само три године.

Анита, Жаркова супруга, рођена је 1966. године у Љубљани. Анита је први велики ангажман у Америци имала 2004. на снимању филма “Спајдермен 2”.

Сарађивала је са великим холивудским звездама попут Леонарда Ди Каприја, Кејт Винслет…

Добила је награду и похвалу за свој рад у серијама “Хронике Тајмс сквера”, “Приватни доктор”, “Инстикт” .

Колеге и пријатељи: Његова највећа улога био је управо његов живот

Вест о смрти једног од највећих српских глумаца Жарка Лаушевића погодила је многе његове колеге и пријатеље, који истичу да је ово ненадокнадив губитак за српску културу и да нас је заувек напустио велики и непоновљиви Лауш.

Последњу глумачку улогу Жарко Лаушевић остварио је у Херојима Халијарда, а редитељ Радош Бајић истакао је да је смрт великог глумца црни дан за српску културу и кинематографију.

„Тамо одакле се нико никада није вратио отишао је јединствени, велики, непоновљиви и највећи – Жарко Лаушевић. Била ми је част да сарађујем с њим и да му будем пријатељ. Последњи аплауз упућен њему на премијери нашег филма Хероји Халијарда, пре нешто више од месец дана, трајао би вечно да га он сам није прекинуо. Све је то велики Лауш заслужио. Моју велику жалост и осећање ненадокнадивог губитка, деле сви у нашој продукцији 'Контраст студиос' – уз изразе дубоког саучешћа које упућујемо његовој породици“, навео је Радош Бајић.

Лаушевићев млађи колега Милан Марић, који је играо у серији Пад снимљеној по мотивима књиге Година прође, дан никад, опростио се од Лаушевића на друштвеним мрежама уз неколико фотографија великог глумца.

Опроштај Вучића и премијерке Брнабић

 Од познатог глумца, Жарка Лаушевића, опростили су се, указујући на велики губитак за нашу културу, између осталих и председник Србије Александар Вучић и премијерка Ана Брнабић.

Редитељ и Лаушевићев блиски пријатељ Мирослав Лекић рекао је за РТС да се обистинило оно најгоре, али да ће Жарко заувек остати с њим.

„Заиста сам све време ове Жаркове борбе био убеђен да ће Жарко као и увек до сада изаћи као победник. Нажалост, то се није обистинило. Када вам оде неко тако близак и драг, никад нисте спремни на то и једино што бар за себе могу да кажем да Жарко не може да оде – са Жарком сам сваки дан и у кући и у монтажи и у неким својим разговорима у његовим књигама и у филмовима тако да наше дружење се наставља“, истакао је Лекић.

Иван Карл, директор Филмског центра Србије, рекао је да Жарко Лаушевић као и сваки велики глумац не умире јер то не чине ликови којима је издао пасош за вечност на великом платну и малом екрану.

Нагласио је да ће се у „тужним данима који следе помињати филмови, серије, представе и књиге, а његова највећа улога био је управо његов живот“. „У свом животу Лаушевић је достојанствено прошао све успоне и падове, искушења и жанрове које ниједан сценарио не може да постави“, рекао је Карл.

„Шмекер“ у част Лаушевића у Кинотеци вечерас

Поводом смрти Лаушевића, Југослованска кинотека ће вечерас у 20 часова ванредно у Музеју кинотеке у Косовској улици приказати филм Шмекер редитеља Зорана Амара из 1986. године, уз слободан улаз.

„Већ наредног месеца организоваћемо велику ретроспективу нашег великог глумца који нас је физички напустио“, најавио је директор кинотеке Југослав Пантелић.

 Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић оценио је да је Лаушевићева смрт велики губитак за кинематографију. Пантелић је рекао да је Лаушевић „можда последња велика глумачка звезда југословенске кинематографије“.

 „Остаје упамћен по изузетним сарадњама са Мирославом Лекићем на филмовима Догодило се на данашњи дан, Боље од бекства и Нож, али и многим другим филмовима иза којих су били Дејан Шорак (Официр са ружом), Здравко Шотра (Браћа по матери)“, навео је Пантелић.

Од глумца се опростио и музичар Момчило Бајагић: „Били смо пријатељи. Глумио је у споту за нашу песму Монтенегро, а и радио сам музику за представу Живот Јованов у којој је он играо.“

Према његовим речима, Лаушевић је био „један од најбољих глумаца на овим просторима". „Дивна особа, имао је тешку судбину. Прерано је отишао", навео је Бајагић.

Од Лаушевића се опростио и Жика Миленковић из групе „Бабе" речима да ће се увек сећати заједничких сусрета.

Светислав Буле Гонцић, директор Народног позоришта у Београду, рекао је да је Жарко Лаушевић био бескрајно шармантан човек и велики уметник. Гонцић је напоменуо да је био на класи студија глуме заједно са Лаушевићем на Факултету драмских уметности: „Сви смо знали да ће Лаушевић бити велики уметник још на студијама. Лаушевићев шарм био је неодољив и сви смо били почаствовани што је делио класу с нама. Осећали смо да израста у сјајног глумца.“

„Недостајаће нам Лаушевић на позоришној сцени и на филмском платну. Несумњиво био је велики уметник, али таквих људи је увек мало у сваком друштву. Недостајаће нам у сваком случају... Његов карактер, духовитост, интелект...", додао је Гонцић.

Последње збогом Лаушевићу, са Инстаграма је упутио глумац и редитељ Драган Бјелогрлић.

На друштвеним мрежама од колеге су се опростили и глумци Слобода Мићаловић, Гордан Кичић, Павле Менсур и Нина Јанковић Дичић.

Писмо вољеној жени

Из затвора написао је својој супрузи Анити дирљиво писмо.

Напустио нас је један од највећих.

Лаушевић се пре месец дана последњи пут појавио у јавности

О свом животу написао је аутобиографске књиге "Падре, идиоте!", "Друга књига", "Година прође, дан никад: дневник једне робије" и "Све прође па и доживотна". У овој последњој налази се један посебно потресан одсечак, писмо које је Жарко Лаушевић из затвора написао својој супрузи Анити.

Преносимо га у целости.

Ја сам и даље ту и волећу те као пас, одано, не узимајући хране из туђих руку. Кроз маглу трећег јутра месеца децембра, кроз неку непојамну црту земљине коре, кроз велики мозак њен, јебитачно као онај "Јебитер" Милића од Мачве, стижем до твог подножја.

И лежаћу ту, као пас, док ме не отераш као пса, или не уделиш охоло као псу, мало нежности.

Ако ухвате ово писмо, не изненади се ако идуће добијеш из штенаре.

Да, додирнух се јучер. Тобом. Морао сам. Знаш како је… не знаш. То ме буди, води негде теби, чини мушкарцем. И чини да јесам, а тако нисам.

То ме буди и води, но опет ме враћа, али рука ме грешна на тебе подсећа. Рука што уби, што пише и чека. Нема риме…

Само усамљен оргазам… и посрамљен.

Није робија оно што обичан, необавештен свет, има представу о њој – неке године проведене иза катанца, без права на виђање својих, без права на било какву врсту радости, без права на икакву удобност и приватност.

Није.

То и јест највећи шок сваког овде доспелог.

Робија је - претрес усред ноћи, прекинут млаз топле воде на твоје насапунано тело, отето писмо, заплењен ручни рад, бахатост и немар полуписмене секретарице, која је негде загубила твоју молбу, јер је синоћ поново имала онај исти очајан секс са својим касним повратником у њен кревет, брак и алкохол.Робија је кад ти прекину, из чиста мира, посету јер се огласио неки аларм, робија је кад ти држе неки телеграм о којем већ пишу новине, а ти га ниси добио, робија је кад си славан, па ти тако славном толико спомињу мајку…"

Како су Лаушевића у Њујорку изненадили Дивац и Стојаковић

Док је живео у Њујорку једном приликом су Владе Дивац и Предраг Стојаковић, тада асови Сакраменто Кингса, одлучили да га изненаде.

Одлучили су се за екслузивни и луксузни ресторан „Ћипријани“, а у том тренутку је Лаушевић радио као молер и тако преживљавао.

Одлучио је Лаушевић да у емисији Ивана Ивановића открије много непознатих прича, а једна од њих је била посебно занимљива.

„Често су Владе Дивац и Пеђа Стојаковић долазили у Њујорк и, када би гостовао Сакраменто, позвали би нас да идемо негде на вечеру. Прво да одгледамо утакмицу, па на вечеру…“, почео је Лаушевић.

Онда је у даху открио детаље.

„Једном се потрефио Ћипријани и сад борити се… Нит је да се ја борим са Дивцем и Стојаковићем око плаћања рачуна, без обзира колико хоћеш и желиш, само те погледају као: Немој, молим те! Ту је било и неко вино које не знам колико кошта. Њујорк ноћу и не познајем, не излазим, и… Сутрадан мамуран долазим и схватим да ја, у ствари, радим молерај прва врата поред Ћипријанија за дневницу од 80 долара, а цех је синоћ био не знам ни колико. То је неки апсурд… Учинило је све то да будем опрезнији“, рекао је Лаушевић.

Шта је глумцу било најболније...

Наш познати глумац и писац Жарко Лаушевић искрено је говорио о неким од најтежих тренутака у животу

- Можда ми је одрицање од домовине било најтеже, тај одлазак из Београда 1999. Али, и на то сам био спреман јер сам неколико пута у животу почињао испочетка - рекао је Лаушевић.

- Почео сам нови живот када сам 1978. дошао у Београд на студије, завршио факултет, почео нови живот. Онда се десила та трагедија, после изласка из затвора сам опет био на почетку, после бомбардовања сам отишао у Њујорк и - опет почетак. Тај одлазак је био најболнији - додао је он.

На питање ко је данас Жарко Лаушевић, он каже да је компликована особа и да је сам у потрази за тим одговором дуги низ година.

- Мислим да зато и пишем, да се одувек и писало из те потребе. Понекад помислим да сам на трагу, али ме већ наредни сопствени поступак демантује - додао је Лаушевић.

Цитати по којим ћемо га памтити

Година прође, дан никад.

Мала нада доноси велику срећу. Док велика нада доноси још веће разочарање.

Ако најгоре је ноћас, сутра може бити само боље.

Пронађи срце које ће те волети кад си најгори и руке које ће те чувати кад си најслабији.

Моје ћутање не значи да ја не знам шта људи говоре иза мојих леђа. Моје ћутање је само знак да они не заслужују мој коментар.

Сви ми путујемо сновима. Сви смо путници на аутопуту живота.Скитнице на коловозу чежње. Бескућници у дому љубави. Борци у рату туге. Изгубљени тражимо. Несхваћени схватамо. Невољени волимо. Несигурни се надамо. И сви смо исти. И сви смо различити.

Свако прича са својом тишином, а тишина свашта каже!

У добру сви су ту, а када долазе тешка времена сви се склањају.

Изгледа, не воле да носе терет других који се не плаћа.

Они који дубоко воле никад не остаре; ако и умру од старости, умру млади.

Човек је јако добар адвокат за своје грешке и јако добар судија за туђе.

Није ово лоше време, ово смо лоши ми. Ми смо ти којима живот пролази волећи погрешне и газећи оне праве.

Све лажи, све пакости, сва неспокојства овог света долазе из сумње.

Да нема сумње не би било толико зла.

Ово је земља где се у свему касни. Само се умире пре времена.

Извор: Кућа добрих вести/Медији