Пуља, земља између два мора, балкон на Медитерану, необична и сликовита земља трулија. Архаични јужноиталијански градови-ризнице као “божићна чарапа”нижу се како се јадранском обалом спуштате низ потпетицу Италије. Типична сценографија из старих италијанских филмова из најбољих времена, све одише топлином, Италија у носталгичном, ретро стилу.
У јутарњим сатима пристајемо у Бриндизи, велику, индустријску луку одакле су многе римске војске кретале у освајање света. У Бриндизију је умро чувени песник или “маг” Вергилије чије је стихове Данте Алигијери користио у “Божанственој комедији”.
Главни град Пуље, Бари врло је леп, динамичан, пун живота и несвакидашње енергије која као ореол лебди над овим градом Светог Николе. На улазу са мора, велики кип свеца који десном руком благосиља а у левој руци држи Јеванђеље тако да га верници виде. Доста Руса долази у Бари на ходочашће, они су поклонили овај кип и последњих година много новца уложили у базилику и уређење платоа око ње а у Барију се налази и велелепна руска црква са конаком. Некада смо даривали и ми, владари из династије Немањића:Стефан Немања, краљица Јелена, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III и други. Позната је повеља цара Стефана Душана у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег пореза одваја за базилику Светог Николе.
Донедавно је стајала табла:Поклон српских краљева, али је више нема. Данас, нажалост, нема ни Милутинове капеле, ремек дела византијске уметности, која је од пода до плафона била од плоча гламе, мешавине сребра и злата. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трпезом украшен рељефима са библијским представама и осветљена са двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака.
Ова богомоља јединствена је у свету по томе што у подруму храма, поред моштију свеца заједно се моле православци и католици. На улазу у базилику, тамо где је олтар, служба је католичка, а доле код гроба Светог Николе и његових моштију које и дан-данас испуштају чудотворни миро, тамо је служба православна. На Светог Петра и Павла били смо на литургији у крипти базилике. Руси служе у подворју а ми смо од оца Андреја, старешине подворја, добили благослов за литургију у крипти. У крипти изнад гроба са моштима Светог Николе налази се прекрасна икона "Чудесни образ оца Николаја". Сребром опточена, дар Стефана Дечанског сачувана је захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону заштитницом града. Чудесна црква и чудесно место.
“Има једна ствар која човека, био он верник или не, мора натерати бар на тренутак да стане и размисли. Ако за тренутак застанеш, седнеш на клупу и чујеш како се преплићу молитве на латинском и старословенском, можда ти се врати вера у људе”.
За оснивање Барија као и скоро све остале градове на овим обалама “криви” су Грци. Трагови грчке прошлости присутни су на сваком кораку. Постоје села се у којима се и данас говори нека варијанта старогрчког а наилазили смо на табле добродошлице на грчком. Бели град или Београд како је на италијанском име градића Остуни баш подсећа на питорескна места на Кикладама.
“Штрумфовски” Алборобело не сличи ничему што сам видела до сада. Кућице као из бајке само фали да штрумфови ускоче у кадар. Осетила сам се као Алиса у земљи чуда и сетила краљичиних речи:”Када сам била твојих година понекад сам поверовала у чак шест немогућих ствари пре доручка”, и схватила сам да је долазак у Алборобело за мене управо једна од тих немогућих ствари. За своју светску славу Алборобело, чудесан градић, треба да захвали Јапанцу туристи који запрепашћен изгледом града и причом како су настале трули-кућице шаље фотографије у Унеско и остало је историја.
На Монте Гаргану сместио се још један нестваран град Сан Ђовани Ротондо, једно од најважнијих светилишта Италије посвећено Светом Падри Пију, симболу јужноиталијанског идентитета. Још један драгуљ Пуље, Кастел дел Монте, октогонални дворац са осам кула изврсно је очуван и једна је од најсофистициранијих грађевина средњег века.
Љупке лепоте југа очекују путника у романтичном Транију. Величанствена романска катедрала доминира на пространом тргу, окупана сунцем и смештена тик уз море изгледа као да израња из Јадрана. У предвечерје, под светлом канделабра док се огледа у модрој води изгледа друкчије, но опет нестварно и очаравајуће. Посвећена је Грку, Светом Николи Путнику или Ходочаснику, изграђена у стилу апулијске романике од чувеног трани мермера на византијској цркви чији су остаци сачувани и видљиви на иконама. Крај катедрале, још једна веза са Баријем Замак Свево у истом стилу али различитим наменама кроз векове. Трани је некада био полазна лука за крсташке ратове и седиште масона јужне Италије о чему говори и црква Свих Светих коју су изградили темплари на путу за Свету Земљу током крсташких ратова.
„Културна размена под магијом мора“, срдачан дочек домаћина уз вино, море, поезију и укусе локалне кухиње као што су: фокаћа, пасте орекете у облику шкољке, рустико, димљена пршута, маслине, сиреви, грицкалице тарале и касерећи, итд. дуго ћу памтити. Нема истинског доживљаја Италије без хране. Породична окупљања уз оброк су светиња, ово је прави рај за гурмане. Поезија на тањиру, неуобичајена мешавина разноврсних укуса, мириса и боја, нахрани вам се и тело и душа. Гледати их како певају тесту док нараста, гледати колико љубави и страсти посвећују сваком комадићу моцареле, свакој капи маслиновог уља, сваком листићу босиљка несвакидашње је задовољство. Можда баш у томе лежи тајна италијанске кухиње.
Стварност је лепша од маште - оте ми се када сам угледала очаравајуће Леће, најлепши град регије, град са фасадама од чипке, Фиренца југа... Изгледао ми је познато, носталгично, као да сам се нашла у Фелинијевом култном филму “Сладак живот” а све у ритму Ал Банове “Среће”. У смирај дана бароко лећезе фантазија игра се у крхком камену, локалном туфу који упија златне сунчеве зраке и претвара их у светлуцав бљесак боје меда и ћилибара. Може се једноставно лутати улицама дивећи се раскошним црквама, загонетним палатама, трговима, фонтанама, величанственим фасадама, балконима и упијати живот док лагано тече носећи са собом пртљаг знања, дуге историје и традиције.
Код Отрантских врата, тамо где се спајају Јадранско и Јонско море и где је Италија најближе Балкану, сместио се загонетни Отранто са катедралом истоветне симболике као Ћеле-кула у Нишу. Барокна Мартина Франка, архаични Монополи, сликовити Полињано а Маре још су само неки градови-ризнице које треба видети у овом скривеном кутку раја. Шармантна Пуља је регија у којој Италијани највише летују, само један поглед на неку од прелепих плажа на Салентинском полуострву и јасно је зашто. Правила сам планове како да стигнем до Матере, из суседне Базикилате, једног од најстаријих градова у Европи, мистичног градића уклесаног у стене, градитељство из времена касне праисторије. Мора да је невероватан осећај живети у кућама у којима су ваши преци живели 9000 година, али остављам за неки други пут.
Трагови српске историје одвели су нас у Барлету, још један шармантан град на јадранској обали најпознатији по бронзаној скулптури Колоса, норманском замку, галерији де Нитис, витешкој бици „Изазов Барлете“ али и најбољем сладоледу на свету. У Барлету стигосмо баш у време градске славе, из бљештаво осветљене готичке катедрале Свете Марије Велике шири се мирис тамјана и литије излазе међу народ. На улицама старог града гужва, све врви од људи, на улице изашло и старо и младо, весела деца и омладина, дотеране госпође и господа, неуморне баке и деке сви су се придружили. Атмосфера је очаравајућа и пријатна. Не осећам се као странац, ни као туриста већ као гост грађана Барлете. Осећа се оданост традицији, темперамент и живост људи, невероватна енергија, срдачност, осмеси на лицима, нема отуђености. Точи се вино, на жару се пеку коњске кобасице и изнутрице, пече панирани сир, све тако добро мирише. Залазим у попречне улице, на моменте ми на главу падне покоја кап воде с веша који виси на конопцу разапетом између две куће. Пролазим и видим људе кроз прозор како мешају тестенину, видим како заливају цвеће, чујем како певају на неком неразумљивом дијалекту. Свуда видим живот, видим човека, осећам сентименталну и меланхоличну медитеранску душу….
На крају нашег путовања, Наполитанци су се умешали и спремили нам изненађење за ручак: мозарелу пуњену павлаком, припремљену тог јутра и довезену из Напуља до месташца Кастелана Гроте, познатог по чувеној пећини а које се налази на око 300 км од Напуља. Како да их не волите!
Негде сам прочитала да је Италија земља људске природе. Ако је тако, има наде за човечанство. У срцу тог великог народа дубоко је усађена племенитост, солидарност, алтруизам, саосећајност. Хвала Вам Италијани јер не заборављате душу човека и стално подсећате колико су људи важни.
Желела сам да ово буде путописна репортажа о људима, културној баштини, поезији, музици, хедонизму, лепотама јужне Италије. Но, Италија ме увек изненади. Овај пут великом лекцијом из историје, наше српске историје.
Поводом спасавања српских војника у првом светском рату у организацији локалних власти, градоначелника Барлете и Друштва Данте Алигијери из Ниша, 14. и 15.јула у Барлети је низом догађаја обележено 100 година од спасавања војника српске војске у И светском рату са идејним концептом ”Историја и сећања у сарадњи међу народима”. Промоцији књиге и комеморацији присуствовали су представници владе и војске Италије, регионални и локални званичници, њена екселенција, госпођа Ана Хрустановић, сада већ бивша амбасадорка Србије у Италији. У Замку у Барлети организована је промоција књиге и изложба фотографија инспирисана књигом “За српску војску - једна заборављена прича”, новинарке Миле Михајловић која говори о акцији спасавања српске војске коју је током зиме 1915-16 извела Краљевска морнарица Италије. Италијански хор је топло и звонко певао „Тамо далеко“ на српском језику, прелиставала сам документа што сведоче о потресној судбини мог народа. Са надом сам тражила траг о прецима који су дали живот за слободу, чије су кости остале расуте на бојиштима, а гроб им се не зна. Не знамо ни о Спомен костурници палих југословенских бораца(углавном Срба) током два светска рата која је изграђена у Барлети 1969 године и од тада се традиционално обавља комеморација. То је једна од три костурнице које се налазе на територији Италије где се чувају посмртни остаци српских војника из два Велика рата. 15.јула. 2015. године уприличена је комеморација, полагање венаца и молитва за оне који више нису видели своје домове и ближње. Тишина. Речи не излазе, у тишини одајемо помен и почаст херојима што дадоше живот за отаџбину а о чијој храбрости, ми и после 100 година пуно не знамо. Дирљиво је са колико успомена, искрене љубави и дубоког поштовања Италијани воде рачуна о овом комплексу.
Ауторка “За српску војску - једна заборављена прича”, Мила Михајловић представљајући књигу је рекла: „Књига је репринт издање оригиналног документа који је 1917.године објавила Специјална канцеларија Министарства краљевске морнарице Италије. Реч је о двојезичном издању на српском и на италијанском језику које садржи и више од 70 оригиналних, до сада никада виђених фотографија и једина је архивска грађа о евакуацији српске војске и народа из Албаније. Од 12.децембра.1915.године до 29.фебруара 1916 године импозантаном, војном и хуманитарном операцијом италијанска ратна морнарица је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника, 24.000 аустроугарских војних заробљеника, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском евакуисана је и српска влада, војни врх, краљ Петар и регант Александар, као и 6.000 црногорских војника и краљ Никола са породицом.
Подвиг италијанске морнарице остао је скоро непознат. Истовремено, евакуација Српске војске и народа представља претечу, анте литтерам, данашњих „хуманитарних операција“ и још увек остаје забележена као најзначајнија и најсложенија операција пружања међународне помоћи свих времена“, истиче Мила Михајловић.
Подсећам да се не заборави. Хвала Вам Италијани!
Извор: Кућа добрих вести
