Рођена у центру Београда, у кругу двојке, где бука, смог и прашина испуњавају простор свакодневног живота, играјући се у песку на Малом Ташмајдану и спуштајући се безброј пута низ тобоган звани Уво, Наташа Петровић јурила је голубове и врапце, и била увек насмејана и весела. Таква је и данас.
Расла је и стасавала у градској породици, окружена лекарима, инжењерима, професорима; породици у којој су се знање и књига ценили, а смех, љубав и пријатељство неговали. У малом стану пуном паметних глава, музика и шала су биле део њеног одрастања. Као јединица и мезимица многобројне фамилије рано улази у свет књига, и пуно времена проводи са њима. Једног јутра се буди и говори да хоће на медицину, и тако би. 1984. године уписује Медицински факултет у свом граду, који је тада био пун духа и непоновљиве енергије. У току студија је била задовољна и посвећена свом будућем позиву. Често је слушала “Постоје лепе жене, ружне жене и оне са медицине...”.
Данас је Наташа доктор медицинских наука, специјалиста интерне медицине – пулмолог, доцент на Стоматолошком факултету, лекар са огромним искуством и великим срцем; неко ко са широким осмехом на лицу дочекује и испраћа своје пацијенте, своје стажисте и своје студенте.
За време последњих неколико месеци, заправо од почетка пандемије Ковида 19, била је један од координатора тима пет лекара – пулмолошки координатор у Прешевској – делу болнице на Звездари. Вишемесечни свакодневни рад у скафандеру био је за њу фантастичан професионални и лични, али и страшан физички изазов. Многобројне колеге су заједно са њом свакодневно подносиле жртве свога позива. Неки су изнајмљивали станове близу болнице јер није било превоза; неки су живели одвојени од својих жена, мале деце, старих родитеља, са мало средстава за живот; сви заједно остављајући свој свакодневни и нормални живот кренули су у борбу за људске животе. Прошли су квази-дивљење тапшача на прозорима које је прешло у љутњу и изјаве како је то њихов посао, како су добили повишицу и многе друге бесмислене и испразне изјаве у којима није био људскости и реалног осврта на њихов свакодневни вишечасовни посвећени рад. У тим месецима када се није гледало на сат, др Наташа је испитивала границе своје толеранције, одређивања приоритета у животу и страха од смрти.
Изашла је из вишемесечне борбе јача и сигурнија да је изабрала прави посао, који је пун изазова и сталних промена. “Радити са болесним људима и њиховим породицама захтева велику унутрашњу снагу и способност да се носиш са сваким пацијентом. Болест је део живота – опасност, изазов који дође у свачији живот и треба бити позитиван и веровати да ћеш се изборити за живот. Болести се развијају и настају у нама, и мора се пронаћи зашто се неко разболео”, каже докторка Наташа. “Много пута не може да се помогне пацијенту, и сташан је осећај да је део лекарског посла да некоме упропастиш живот када саопштаваш да је болест већ у поодмаклој фази и да се не може више лечити. Најлепше је саопштење да ће се неко излечити и живети као пре, на обострану радост пацијента и лекара.”
Докорка Наташа је прочитала много књига, а једна која јој је из детињства најдража и која је имала огроман утицај на њу је Кроз пустињу и прашуму Хенрика Сјенкијевича. Пропутовала је целу Европу, без Шкотске и Ирске, била на Куби, Шри Ланки, у Танзанији, Мароку, Египту, Израелу, Сирији, Јордану, Кувајту, Турској, Русији, Кини, Јапану, Индији, Непалу, и на свим тим путовањима трудила се да нешто сазна о медицини и начинима лечења у тим земљама.
Као лекар са великим искуством упознавала се са традиционалним методама лечења, и без обзира на верску припадност и услове живота – уверила се у оправданост традиционалног схватања да је исцелење у човеку. “Треба наћи мир у себи, у глави; радити све из душе, бити галантан, како према себи, тако и према другима; на доброти не треба штедети... Треба наћи средину, спојити традиционалну и “учену” медицину и помоћи “малом човеку” да пронађе свој смисао, јер свачији живот је тренутак и није важно колико траје, већ која му је сврха. За живот се треба борити, а смрт не треба продужавати.”
Докторка Наташа је оставила траг међу пацијентима, студентима и колегама. Она је Владиславова – Влајина мама, кума, другарица, жена лекар која сматра да је интуиција изузетно важна како за сам живот, тако и за однос према пацијентима. Њу одликује лакоћа у интеракцији са људима. Из жеље за сазнањем она стално прави кораке даље на путу како личног, тако и професионалног развоја.
Тренутно је заокупљена проучавањем кројене, индивидуалне теорије по којој је лечење усмерено на једног пацијента; где се сваком пацијенту прилази као целини. Сарадња пацијента и лекара, њихов однос према болести и жеља да се пацијент избори са њом, су од пресудног значаја. И како пише у Сјенкијевичевом роману Кроз пустињу и прашуму: “Зашто имамо да идемо смрти у сусрет, кад ће она к нама доћи?”
Докторка Наташа сматра да човек треба да ради оно што најбоље уме и воли, да ради оно у чему је најбољи, а не све; треба да гледа на живот као на дар; треба да пронађе три лепе речи и изговара их када “потоне”. Њене три речи су: Влаја, море, слобода.
После више месеци свакодневног суочавања са опаким, непознатим непријатељем Ковидом, наставља нормалан живот и рад, и са осмехом на лицу дочекује своје нове пацијенте, стажисте и студенте.
Извор: Кућа добрих вести
