Доћи до места са кога је он отишао у сећање и легенде, нимало није лак и без трња посут пут. Али управо тa стаза коју је он прошао даје наду и другим дечацима који, сада, у свом дворишту, шутирају лопту. И веру, да ту величанствену игру, где побеђујеш, захваљујући својој упорности и труду, још увек није „појео“ новац, корупција или неки тајкунски лоби.

Синиша је био величанствен не само у својој вештини и знању о фудбалу, већ је био частан и племенит човек. Само оне који ништа нису знали, могу да изненаде информације које се у из минут у минут нижу на порталима и друштвеним мрежама о његовом раду и животу. Да му је један велики Ђорђе Балашевић писао писмо када се разболео, да се од њега опраштају, писци, глумци, велике фудбалске звезде. Велики Новак Ђоковић.

Одлука да,  на светском првенству у Катару, на ревијалној утакмици буде одржан минут ћутања посвећен нашем великану, говори сама за себе. Миха је био ЧОВЕК са великим Ч, вредностима људскости и са пуно љубави у срцу, али за друге.

Синиша потиче из радничке породице. Трпео је за све и за свашта. Каже да никада неће заборавити када су му родитељи купили једну банану коју је морао да подели са својим братом. „Данас идем у ресторане и бирам најбоља јела, али ништа не може да надмаши укус те банане. Богатство које ћу оставити својој деци није материјално, у питању су вредности и учења“, рекао је Миха једном приликом.

О родитељима је увек емотивно говорио.

„Волео бих да могу још једном да загрлим покојног оца, који је у мом одсуству, у 69. години, преминуо од рака плућа. С друге стране мајка ме и даље гледа истим погледом као кад сам био мали. Она не говори италијански, моја деца мало знају српски, али сваки пут када нас посети у Риму, видим погледе међу њима и схватам да су речи непотребне за љубав“, рекао је Михајловић.

Миха је веровао у будућност, имао наду, веровао у себе. Он носи поруку да се може све, ако довољно то желиш. Да је могуће и немогуће! Да можеш да исплетеш свој сан и дођеш до звезда.

Овај добродушан човек имаће своју звезду на небу. И она ће да сјаји посебним сјајем. Жал и туга остају али и сећање на ову громаду. Синишина прича јесте прича о путу ка благостању духа. Та прича носу главну поруку: можеш постати све, богат и имућан, али, ипак, на крају сачувати себе и остати свој!

Ја сам жена и пишем ове редове. Мало знам о спорту. Али, сећам се: инфлације, студентских протеста, Милошевића, нестанка струје и среће коју нам је донела Звезда. Колико се радовала цела нација и мој, послом и несташицама - израбован тата!

Синиша ће увек бити део носталгије за детињством, мирисом маминих крофни из кухиње и данима испуњеним здравим односом према животу и љубави, као и део сећања на земљу која се свим снагама борила да се не истопи и не нестане -  пред нашим очима.

Играчка каријера Синише Михајловић

Синиша Михајловић (Вуковар, 20. фебруар 1969 — Рим, 16. децембар 2022) био је српски фудбалер и фудбалски тренер. Каријеру је почео као лево крило, да би преласком у Италију био прекомандован у одбрану, где је играо до краја играчке каријере. За репрезентацију Југославије Михајловић је одиграо 63 утакмице и постигао 10 голова,[1] а за исту је учествовао и на Светском првенству 1998. и Европском првенству 2000.

Познат је као један од најбољих и најкреативнијих[4] извођача слободних удараца у свету.Он и Ђузепе Сињори су једини играчи који су у Серији А постигли три поготка на једној утакмици из слободних удараца, а такође држи рекорд по броју постигнутих голова из слободних удараца у Серији А заједно са Андреом Пирлом. После завршетка играчке каријере радио је као помоћни тренер у Интеру до 2008 и у том периоду освојио још две титуле првака као и један трофеј суперкупа Италије. Поред Интера је био и тренер Болоње, Катаније, Фјорентине, фудбалске репрезентације Србије, Сампдорије, Милана, Торина и Спортинга из Лисабона.

Прошао је све млађе категорије Борова из Вуковара, а 1986. је са 17 година пребачен у први тим. За први тим је дебитовао 25. маја 1986. у Белом Манастиру против тамошње Шпарте, а Михајловић је постигао гол у мечу који је завршен резултатом 1:1. Прва плата у Шпарти му је износила 500 швајцарских франака.[7] Привукао је пажњу на себе и играњем за репрезентацију СР Хрватске на међурепубличким такмичењима млађих категорија.

Крајем пролећа 1987, Динамо из Загреба је био заинтересован да у свој тим доведе Михајловића.Јосип Куже и Ћиро Блажевић су га посматрали на тренинзима и нудили му да одигра неколико утакмица на турниру и Немачкој са Динамом, где је проглашен за најбољег играча тог турнира,[8] али договори су тада пропали иако је Михајловић одиграо неколико мечева за загребачки тим.

Крајем исте године, Динамо је поново показао интересовање за Михајловића, с тим што је тада темпераментни тренер Ћиро Блажевић изјавио да Динамо има довољно добре играче на средини терена, па би Михајловић био четврта опција у тиму, као и да би требало да ошиша своју дугу плаву косу.

"Мислио сам да је важно какав сам играч, а не какву фризуру имам. Због тога што нисам прихватио понуду Динама, Мирко Јозић није ме звао у Чиле, али осветио сам му се кад сам са Звездом постао првак света, баш против Јозићевог Коло Кола".

Војводина

У лето 1988. прелази у Војводину, заједно са још неколико тадашњих талентованих играча као што су Славиша Јокановић, Будимир Вујачић и Mиpocлaв Taњгa. Већ у првој сезони је постао стандардни првотимац са 31 одиграних утакмица и 4 постигнута гола, а под вођством тренера Љупка Петровића Војводина је те сезоне 1988/89. након 23 године постала првак државе.

Наредне сезоне Војводина је учествовала у европском купу, други пут у клупској историји. Противник је био мађарски Хонвед. У првој утакмици Хонвед је победио 1:0. Другу утакмицу, коју је Војводина одиграла код куће, завршена је резултатом 2:1, али је, због правила више голова постигнутих у гостима, Хонвед изборио пласман у наредну рунду. Меч је обележила контроверзна ситуација када је Михајловић постигао руком први гол на асистенцију Милоша Шестића.

Црвена звезда

Након две и по сезоне проведене у Војводини, Михајловић 10. децембра 1990. потписује уговор са Црвеном звездом. Он се веома брзо уклопио у новом тиму који је био пун врхунских фудбалера као што су Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Владимир Југовић итд., а који је водио његов стари тренер из Војводине, Љупко Петровић. У првој сезони одиграо је 14 лигашких утакмица и Црвена звезда је на крају освојила титулу, али из те сезоне највише се памти његов гол из слободног ударца у реваншу полуфинала Купа европских шампиона против Бајерн Минхена, као и његов шут у надокнади времена кад се лопта одбила од Клауса Аугенталера у гол и одвела Црвену звезду у финале.

Пре финала Купа европских шампиона 1991. је 9. маја 1991. на стадиону ЈНА одиграно финале Купа Југославије између Црвене звезде и Хајдука из Сплита. Према Михајловићу, капитен Хајдука Игор Штимац му је у неком тренутку рекао: "Дабогда ти побили све у Борову",[12] после чега је Михајловић на све начине покушао да уђе у дуел са њим. У 70. минуту утакмице, Михајловић је направио тежак фаул на Гргици Ковачу, након чега је настала гужва на терену.[13] Штимац и Михајловић су искључени са утакмице због другог жутог картона који су добили. После победе Хајдука и освајања Купа, Штимац је рекао: „Овај пехар ће заувек остати код нас, јер сам уверен да се Куп Југославије више никада неће играти”.[14] После 21 године и више покушаја помирења, Штимац и Михајловић, као селектори Хрватске и Србије редом, су се помирили у Варшави.

У финалу Купа европских шампиона 1990/91. Црвена звезда је након 0:0 у регуларном делу и продужецима била боља у извођењу пенала против Олимпик Марсеља и постала првак Европе, а Михајловић је био један од петорице играча Звезде који су били прецизни са 11 метара. Конкретно је шутирао четврти.

„Памтим добро тај меч. Мислим да је то било најдосадније финале у историји Купа шампиона. Открићу вам нешто: Чак нас седам из првог тима је само неколико сати пред меч добило касете са утакмицама Олимпика. Сећам се да је тада Љупко Петровић рекао: "Уколико их нападнемо, оставићемо им места за контранападе". Одмах сам га питао шта да радимо онда, да би он казао: "Када имате лопту, вратите им је". Провели смо 120 минута на терену скоро без пипања лопте. Отишло је касније у пенале, а Аморос је промашио први, док смо ми погодили сваки. Да смо се надигравали са њима, онда бисмо сигурно изгубили. Не због тога што су они били јачи од нас, већ због тога што су навикли да играју такве мечеве. Имали смо у тиму децу од 21, 22 и 23 године и нису нам даване велике шансе. Било је тешко чути тренера који нам говори да би требало да им препуштамо лопту. Ипак, прихватали смо сви тренерову реч, јер је то морало да се поштује. То је ствар културе. У Источној Европи, укључујући и Русију, није било толико демократије колико је било у Италији и Шпанији. Играчи су били као војници. Ипак, ја сам другачији од великог Петровића. Ја увек припремам екипу да иде на победу, чак и против бољих тимова од Фјорентине. Очигледно је то велики ризик, али то је моја филозофија“, рекао је  Синиша Михајловић о победи у Барију.

Италија

На лето 1992. прешао је у италијанску Рому за 8,5 милијарди италијанских лира. Током летњег прелазног рока 1994. Михајловић је прешао у трећепласирани клуб из претходне сезоне Серије А и освајача Купа, Сампдорију, који је водио Свен Горан Ериксон. Михајловић је потписао уговор са Сампдоријом иако је претходно имао понуду из Ђенове коју није прихватио. Прву утакмицу у дресу Сампдорије одиграо је у суперкупу Италије 1994. против Милана. Пред почетак сезоне 1998/99, купио га је Лацио за 8,5 милиона фунти.[22] Већ у августу 1998. освојио је први трофеј са Лацијом, Суперкуп Италије. После тога је следио трофеј Купа победника купова за сезону 1998/99, што је било последње издање овог такмичења, као и Суперкуп Европе 1999. У лето 2004. 35-годишњи Михајловић је отишао из Лација и без обештећења потписао уговор на једну годину са миланским Интером, који је водио његов бивши саиграч Роберто Манћини. Михајловић са 37 година након сезоне 2005/06. завршио играчку каријеру, а у две сезоне проведене у Интеру освојио је једну титулу првака Италије, два Купа и један Суперкуп Италије. Своју опроштајну утакмицу одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду.

Репрезентација

Прво је играо за младу репрезентацију Југославије, са којом је на Европском првенству за играче до 21. године 1990. заузео друго место. За сениорску репрезентацију СФР Југославије је дебитовао 16. маја 1991. у квалификационој утакмици за ЕП 1992. са репрезентацијом Фарских острва у Београду.Након распада СФРЈ од 1994. је наставио да игра за репрезентацију СР Југославије. Био је део тима на Светском првенству 1998. у Француској, где је одиграо 4 утакмице, као и Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, где је одиграо 3 утакмице.Последњи меч у дресу репрезентације, тада већ Србије и Црне Горе, одиграо је 7. јуна 2003. у квалификационој утакмици за ЕП 2004. са репрезентацијом Финске у Хелсинкију. За репрезентације СФРЈ, СРЈ и СЦГ је укупно одиграо 63 утакмице, уз 10 постигнутих голова.

Приватан живот

Синиша Михајловић рођен је у Вуковару 20. фебруара 1969. године. Потиче из радничке породице. Дете је из мешовитог брака. Отац Богдан је Србин из села Кукуље, крај Српца, код Бања Луке а мајка Викторија је Хрватица. Отац је возио камионе и радио у Грађевинару а мајка је била раднице фабрике гуме и обуће.Синиша има и млађег брата Дражена. Породица је живела у Борову селу.

Ишао је у средњу медицинску школу ибио скоро одличан ђак, али су то, како каже, променила честа одсуствовања с часова због фудбала. Чак је пао на поправни код математичарке, која то није оправдавала. Због страха од математике уписао је и завршио средњу обућарску школу.

Оженио се познатом италијанском водитељком Аријаном са којом има петоро деце.Грађански брак су 1996. године склопили у Риму, а 2005. године венчали су се и у манастиру у Сремским Карловцима. На позивницама за венчање написали су да не желе поклоне, већ да уместо тога сви који намеравају да им нешто дарују помогну Дому за незбринуту децу Дечје село у Сремским Карловцима.[48] Аријана и Синиша имају ћерке - Викторију и Вирџинију (које су биле учеснице италијанског ријалити програма „Острво познатих”) као и синове Мирослава, Душана и Николаса. Синиша има и ванбрачног сина Марка.

Михајловић је постао почасни грађанин Болоње децембра 2019. године.

Преминуо је 16. децембра 2022. године после дуге и тешке болести. Поводом његове смрти италијанска премијерка Ђорђа Мелони написала је: Борио си се као лав на терену и у животу. Био си пример и охрабривао си многе који се суочавају са болешћу. Описивали су те као челичног човека, а показао си да имаш велико срце. Био си и увек ћеш бити победник. Збогом, Синиша Михајловић. У Музеју ФК Црвена звезда је 17. децембра отворена књига жалости поводом његове смрти.

Извор: Кућа добрих вести/Википедија