Летелица „Нови хоризонти“ путовала је готово читаву деценију и прешла скоро 5 милијарди километара кроз наш Сунчев систем како би се што више приближила Плутону. Историјске фотографије високе резолуције помоћи ће научницима да боље разумену како је настао Сунчев систем, а можда и како се развијао живот на нашој планети.
Свемирска сонда “Нови хоризонти” направила је фотографије Плутона изблиза док је пролетала поред њега брзином од скоро 50 хиљада километара на сат. НАСА-ини научници кажу да фотографије откривају информације са ивице Сунчевог система, које до сада нису биле доступне.
Тако је рецимо на основу фотографија откривено да Плутон има ледене планине и мења наше разумевање геолошких процеса у Сунчевом систему, а New Horizons већ премашује сва очекивања подацима које нам шаље, преноси научни портал Елементаријум.
Плутон има планине високе до 3500 метара. Заправо има читаве планинске ланце, а НАСА тим за геологиjу и геофизику сматра да површина ове патуљасте планете спада у jедну од наjмлађих у Сунчевом систему. Процена jе да су планине старе око 100 милиона година, што представља релативну младост на геолошкоj скали, нарочито у поређењу са старошћу Сунчевог система од око 4,5 милиjарди година.
У прилог овоj теориjи иде готово потпуно одсуство ударних кратера на фотографиjи коjу jе сонда послала са удаљености од 77.000 километара, снимљеној сат и по времена пре најближег пролаза поред Плутона, а која покрива око један одсто његове површине. Научници сматраjу да jе не само Плутон, већ читав регион коjи он настањуjе милиjардама година био изложен тешком бомбардовању свемирским отпадом. Непостоjање дубоких, великих кратера сугерише да су нови, млади геолошки процеси, коjи су формирали планине, затегли кожу Плутона и собом однели трагове удара.
Плутонови планински врхови су наjвероватниjе формирани од воденог леда, коjи се на температури ове патуљасте планете понаша као камен.
Прво важно питање коjе се поставља jе: коjи су то геолошки процеси створили ове планине, а одмах за њим следи и: шта их генерише? То свакако ниjе гравитациони утицаj другог, већег небеског тела, као што jе случаj са леденим месецима гасних џинова.
Научници мисле да jе можда време да поново размотре шта заправо напаја геолошку активност на леденим световима у читавом Сунчевом систему.
Научници изненађени – без много кратера
“Пронашли смо да су барем неки делови Плутона врло млади. На њима нема кратера који се обично налазе на старијим површинама. Дакле Плутон је активан изнутра – и ствара пејзаже процесима које још не разумемо”, каже Џон Спенсер из НАСА-е.
Свемирска летелица послала је најузбудљивије снимке Плутона и пре него што се нашла у његовој близини у уторак. Нове фотографије изблиза јасније показују неке делове који су до сада били мутни, попут тзв. срца планете. Научници у НАСА-и кажу да нису очекивали да Плутонова топографија буду планине и вода.
“Те планине се уздижу са релавитно равног терена, што је такође изненађујуће, јер смо мислили да има више кратера у том делу, и преко читаве ствари. Али планине које иду и до скоро три и по хиљаде метара у вис, то је једноставно запањујуће”, наводи научница Кети Олкин.
Научници такође кажу да ће им требати више од годину дана да детаљно испитају ове снимке, али оно што су видели у првих неколико сати, већ је променило досадашњу представу о Плутону.
Тим мисије “Нови хоризонти” је одушевљен што летелица није оштећена у евентуалним сударима са месецима око Плутона. Фотографије из близине највећег Плутновог месеца, Харона, такође су откриле неке изненађујуће податке.
„Погледали смо Харон и открили – о, па ова ствар нема довољно кратера на себи. Мора да их је било у скоријој прошлости. Овај мајушни свет, величине Тексаса, има кањоне дуже него Велики кањон Колорада, који су настали тектонским померањима“, истакао је главни истраживач Алан Стерн.
Карактеристике Плутона
Плутон је сматран за девету планету у Сунчевом систему, све до 24. августа 2006. када му је статус промењен и од тада припада новој класи објеката — патуљастих планета.
Плутон је удаљен 39,5 АЈ или 5.913.520.000 km од Сунца и има пречник од 2.370 km и масу од 1,27×1022 kg. У поређењу, Плутон је мањи од седам сателита Сунчевог система (Месеца, Иоа, Европе, Ганимеда, Калиста, Титана и Тритона). Плутон има 5 сателита, од којих је највећи Харон који има орбиту од 19.640 km од Плутоновог средишта, пречник од 1.172 km и масу од 1,90×1021 kg. С обзиром на коефицијент пречника Плутона и пречник Харона, Харон је највећи сателит који кружи око једне планете у Сунчевом систему. У научним круговима постоје дилеме о односу између Плутона и Харона. Постоје тврђења да Плутон и Харон чине двојну планету, а свој аргумент граде по опажањима путање Плутона и Харона која је синхрона око једне средишње осе, али овај доказ још није прихваћен.
О атмосфери Плутона се врло мало зна. Претпоставља се да се састоји углавном од азота, угљен моноксида и метана. Специфичност његове атмосфере је и та што је изузетно ретка, те је и притисак величине свега неколико микробара. Плутонова атмосфера је у гасовитом стању само када је Плутон најближи Сунцу. Удаљавањем од Сунца атмосфера се кондензује, делом пада на површину планете, делом „изветрава“ у свемир. Ротација око своје осе траје нешто више од шест земаљских дана.
Дилеме су дуго постојале око дефинисања Плутона као планете. С обзиром на своју величину, а и на недавна открића, може се сматрати само једним од већих тела Којперовог појаса. Међутим, из традиционалистичких разлога, Међународна астрономска унија сматрала га је планетом.
Извор: Кућа добрих вести/Елементаријум