Кућа Добрих Вести

Login

Живео живот каквог више нема

Оцените овај чланак
(6 гласова)

zivotБЕОГРАД - Југославију готово да и не памтим. Припадам генерацији чија су сећања више везана за њен туробни распад него процват. Време од 1950. до 1990. добрим делом је време мојих родитеља, па и бака и дека. А сада када многи упозоравају да нам култура полако умире, изложба „Живео живот“ покушава да реконструише ту епоху које се старије генерације врло добро и радо сећају, а оне млађе, као што је моја, сећају мало, или не сећају уопште.


Академски зналци могли би лако да занемаре тежину тог подухвата и што-шта замере поставци о свакодневном животу Југословена, која је симболично смештена у Кнез Михаиловој бр. 5, односно, у Галерију робне куће „Београд“, некада четвртог трговинског ланца у Европи.
Изложба „Живео живот“ није сувопарни музеолошки осврт на историјске околности приватног живота дугог четрдесет година, већ пристрасна реконструкција љубави према домовини, моди, музици, филму, спорту, храни, образовању и путовањима којих више нема. Све што је с критиком истицано као проблем тадашњег живота гурнуто је под тепих, али само ће најциничнији наћи речи да то подвуку као пропуст, а притом несвесно не истакну да изложбу нису ни доживели на начин на који би требало.

Југоносталгија – предмети који буде позитивне емоције

Реч је, наиме, о југоносталгији, а не о озбиљном историјском бављењу темом. Зато и предмети који се још увек могу наћи на тавану готово сваке куће, тек заједничким смештањем у троспратни простор галерије добијају посебну, атрактивну снагу, удружену са новим техничким помагалима, а бирани су тако да пробуде искључиво позитивне емоције.
Атак на чула посетилаца остварује се аутентичним експонатима, аудио и видео инсталацијама, сценографијама и много чему другом. На изложби се, између осталог, може сести у аутомобил и помоћу симулације провозати улицама оновременог Београда, читати некадашњи број „Политикиног забавника“, осетити мирис тада популарних парфема и жвака, погледати култни филм, обући радничка униформа и купити виршла у старом, црвеном киоску.

Четрнаест тематских целина у изложби из два дела

У четрнаест тематских целина сместио се чак и намештај једног просечног дома, школске учионице, инвентар самопослуге и популарне мензе. Проживети сегменте минулог живота, осетити га и окусити бар на трен, главна је окосница завидне реализације.
Због свог обима, изложба је подељена на два дела. Први, који је тренутно постављен, трајаће до 31. јула, док ће други бити постављен од 20. септембра до 30. новембра 2013.
Да ли ће и други део изложбе по цени од 250 динара бити једнако омамљујући, шарен и прелеп остаје да се види. Једно је, мећутим, сигурно - питање да ли се млађе генерације изложбом ускраћују за приказ истинског југословенског живота, или се њом само врши глорификација прошлости, отићи ће у заборав.

Како једна епоха постаје златна

Како је посетилац главни протагониста изложбе, тако у њеној поставци није толико реч о некадашњој Југославији, колико о нашем друштвеном доживљају минулих времена.
Другачије би се реаговало када би се на изложби видео, на пример, предмет с Голог отока, али такве би емоције уништиле ауру деценија које су на ивици да постану “златно доба”. Јер, ако ико еуфорично глорификује некадашњи живот, то је онда посетилац изложбе, вечито склон мишљењу да је “златно доба” доба прошлости.
Намерно или не, пажљиво одабраним преметима који изазивају пријатна осећања, аутори изложбе нас варају, али само у оноликој мери колико је потребно да на видело изађу несвесна меланхолична осећања која нисмо увек спремни да схватимо и, пре свега, признамо да волимо да тетошимо. Како другачије да објасним изазвану носталгију за животом којег готово да нисам живео и у ком се црвеним пасошем путовало по целом свету, с еланом ишло на радну акцију и маштало о гардероби из Трста?
Изложба „Живео живот“ показује, дакле, како једна епоха, захваљујући друштвеној перцепцији постаје златна епоха. Шта се више од једне поставке о тако блиском, а младима опет далеком времену, може очекивати? То је успех у сваком погледу и пример за будуће реанимације наше културе на умору.

                                                                                                                           Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 01 јул 2013 15:01
Љубисав Панић

ЉУБИСАВ ПАНИЋ  je рођен 1983. године у Лозници. Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду. Члан је редакције и новинар магазина Лице улице, где пише текстове о филму, друштвеним и еколошким проблемима. Филмске критике пише за сајт Попбокс, а као филмски критичар и критичар научнопопуларне литературе радио је за магазин Yellow Cab. Његова примарна интересовања везана су за области филма и науке.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија