Кућа Добрих Вести

Login

Живот је леп

Оцените овај чланак
(2 гласова)

Alice-Sommer-HerzЛОНДОН – Алис Херц-Зомер (Alice Herz-Sommer), бивши концертни пијаниста, живи је доказ моћи музике и позитивног животног става. Захваљујући њима је, и поред свих ужаса и страдања које је у свом животу видела или преживела, успела да доживи дубоку старост – крајем новембра прошле године је прославила 109. рођендан, поставши тако најстарија жива особа која је преживала холокауст.

Алис је рођена у Прагу 1903. године у угледној секуларној јеврејској породици у којој се говорио немачки. Љубав према музици је наследила од мајке, изузетно образоване жене и талентоване пијанисткиње. Клавир је почела да свира у петој години, а са 16 је већ почела да изводи концерте. Године 1931. се удала за музичара Леополда Зомера, са којим је 1937. добила сина Рафаела.

Убрзо су, међутим, дошли црни дани. Хитлерове снаге су ушле у Праг у марту 1939, после чега је јеврејским музичарима било забрањено да изводе концерте. Алис је још неко време успевала да обезбеди новац за живот своје породице захваљујући приватним часовима клавира које је држала, али је ускоро и то постало немогуће пошто је Јеврејима забрањено да подучавају нејевреје.

 

Спас у музици

 

То је био тек почетак. У лето 1942. њена стара и болесна мајка је депортована из Прага. Алис до данас не зна куда. Био је то најтежи тренутак у њеном животу. А онда јој је једног дана неки унутрашњи глас рекао: „Од данас само ти можеш да помогнеш себи, нико други, ни твој супруг, ни доктор, ни дете“. И спас је потражила у музици, вежбајући сатима 24 Шопенове етиде, које су, како каже, највећи изазов за сваког пијанисту, све док их нису истерали из Прага, пише aolnews.com.

Alice

Године 1943. Алис, Леополд и њихов тада шестогодишњи син Рафаел су послати у концентрациони логор у Терезину, на северу садашње Чешке Републике. Ту је Јеврејима било дозвољено да изводе концерте зато што је то био „логор за показивање“, у који су нацисти доводили представнике Црвеног крста да би им показали да се брину о затвореницима.

 

Музика као храна

 

„Сваки пут кад сам имала коцерт била сам испуњена срећом“, прича Алис. „Свирали смо у градској већници пред око 150 старих, беспомоћних, болесних и гладних људи. Они су живели за музику. Она им је била као храна. Да нису долазили да нас слушају умрли би много раније. Као и ми“.

Леополд је у септембру 1944. послат у Аушвиц, а одатле у Дахау, где је умро од тифуса мало пре краја рата. Совјетске снаге су ослободиле логор у Терезину у мају 1945, а међу ретким преживелима су се нашли и Алис и Рафаел.

Повратак у Праг неколико месеци касније је представљао за њих болно искуство. „Нико други се није вратио. Цела породица мог мужа, неколико чланова моје породице, сви моји пријатељи, сви породични пријатељи, нико од њих. Било је то тешко време за нас“, присећа се Алис.

Пошто више није имала разлога да остане да живи у Чехословачкој, преселила се 1949. године са сином у Израел, где је остала да живи скоро 40 година предајући музику на конзерваторијуму у Јерусалиму, да би затим средином 80-их прешла у Лондон, где и данас живи.

 

Уз клавир, оптимизам и начин исхране до дубоке старости

 

Чињеницу да је и поред свих патњи и удараца које је доделио живот успела да доживи дубоку старост Алис објашњава делимично начином исхране – једе скоро искључиво пилетину, а клони се кафе, алкохола и чаја – али и свакодневном неизоставном свирању клавира у трајању од најмање три сата.
„Музичари су, по мом мишљењу, привилеговани. Музика вас од првог тона одводи у неки други свет, свет у којем нема супермаркета и новца, свет мира и лепоте“, преноси њене речи „Би-би-си њуз“ (bbc.co.uk).

Ипак, ту је још један фактор, који је за њу још важнији – оптимизам.

„Знам да постоје и лоше ствари, али гледам само тамо где је добро. На нама је да ли ћемо гледати добру или лошу страну. Свет је диван, пун лепоте и чудеса, међу којима су и уметност и музика“, поручује ова 109-годишњакиња која је својим очима видела најгоре лице људске врсте, и додаје: „Моја сестра близнакиња је била ужасан песимиста, и умрла је пре него што је напунила 70 година зато што се никад није смејала, никад. Смех је лепа мисао“.

 

Извор: Кућа добрих вести / aolnews / BBC


Последњи пут измењено петак, 08 март 2013 03:20
Мирјана Јовановић

Рођена 1973. године у Београду. Дипломирани професор шпанског језика. Више од десет година радила као преводилац у Новинској агенцији Танјуг. Осим шпанског, служи се енглеским и руским језиком.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија