Кућа Добрих Вести

Login

Претходник париске цркве Нотр Дам опстајава у Сирији

Оцените овај чланак
(2 гласова)

crmmdmvmvmvmvНа обронцима брда у северозападној Сирији, у провинцији Идлиб, опстајава црква саграђена од околног кречњака средином V века. Калб Луз, на арапском “Срце бадема”, се налази у истоименом селу, надалеко је позната као најлепши и најбоље очувани пример сиријске црквене архитектуре византијског доба и – верује се - извор је инспирације за романске и готске катедрале по Европи, укључујући и знаменитост Париза, недавно горелу катедралу Нотр Дам.

 

Калб Луз није само једна од најлепших раних хришћанских богомоља у Сирији, базилика широког прочеља и лепих пропорција. “То је најстарији познати пример фасаде са две истоветне куле на бочним странама сложеног засвођеног улаза, претеча онога што је постало познато као романски стил,” навела је на свом сајту стучњак за културу Блиског истока Диана Дарки.

 

Црква је једино подсећање на античка времена опстало у овом планинском селу. На срећу, велики део структуре је добро очуван, чак су нетакнуте неке кровне камене плоче на странама брода или лађе цркве , главног и највећег дела унутрашњег простора између улаза и олтара.  

 

Напуштену цркву је Организација за образовање, науку и културу при Уједињеним нацијама (УНЕСКО), касно, тек 2011, са групом од 40 тзв. “Старих села северне Сирије”, укључила на Листу светске баштине. Две године касније, док је грађански рат раздирао Сирију и њено пребогато културно наслеђе, села су стављена на УНЕСКО листу угрожених места.

 

Калб Луз је у оквиру "Мртвих градова”, како су локално знани низови готово 800 камених насеља из византијског доба, са преко 2.000 цркава од IV до VI века. Пред рат их је сиријско министарство туризма преименовало у “Заборављене градове”. Говорило се о планинарским излетима и боравку у селима како би удаљена подручја могла да остваре приход.

 

УНЕСКО указује да се у овим селима налазе пагански храмови и старе цркве. То илуструје “транзицију из старог паганског света Римског царства у доба византијског хришћанства”.

                                                  dkfkdjfkdjkfjdkjfkd

 

Село Калб Луз

 

Црква Калб Луз, много мања по величини од париске знаменитости, је у подручју које сада држе џихадисти. Село које насељавају Друзи, загонетна етно-религијска група становника Леванта, је 35 километара западно од највећег сиријског града Алепа. Лежи на 670 метара надморске висине у подножју платоа А'ла планине, пустог кречњачког масива, неколико километара од границе са Турском.

 

Према сиријском заводу за статистику, село је 2004. имало 1290 житеља. До њега се стиже са главног пута између Алепа и сада турског града Антакије, некада чувене Антиохије, вековима једног од највећих градова Римског царства и утицајног центра раног хришћанства.

 

У долини ниже села су маслињаци и неки усеви успевају на посној земљи по којој брсте овце. Житељи су познати по светлој кожи и плавој коси. Већина су пољопривредници, гаје маслине и дуван за локалну индустрију цигарета.

 

Дарки, британска арабисткиња са дипломом универзитета Оксфорд која преко 30 година усавршава своје знање културе Блиског Истока, нарочито Сирије, као и Турске, пише да су цркву Калб Луз изградили сиријски хришћани чије је богатство потицало од вина и производње маслиновог уља. Многе камене пресе још постоје.

 

Висам Мохамад, становник ове области, каже да је црква Калб Луз веома значајна за локалну заједницу. “То није само гомила старог камења. То је симбол сиријске културе,” сматра Мохамад.

 

Оближњи Деир Серман и верски центар Светог Симеона Стилита

 

Није са сигурношћу утврђено коме је црква била посвећена. Богомољу и околно насеље опасано зидовима често су посећивали ходочасници и они су им вероватно служили као главно одмориште на путу за већ развијени верски центар у близини Деир Сермана. Код Деир Сермана се, наиме, налази базилика Светог Симеона Стилита.

 

Стилити, на грчком или Столпники, односно стубники на старословенском језику, су тип аскета који су у раним данима хришћанства у византијском царству обитавали на стубу и са њега проповедали, постили и молили се. Ови испосници су веровали да ће им умртвљење тела донети спасење душе.

 

Житије Светог Симеона Ветхија (389-459) је на грчком језику написао његов ученик Антоније. Према овоме, Симеон је надмашио све калуђере по побожности и чак због претеране ревности једно време био избачен из монашког братства. Стално је постио, а обед му се састојао од воде и расквашеног сочива.

                                                         jfdkfjdkfjdkf

Симеону су у посету долазили људи из разних народа, Арабљани, Персијанци, Јермени... Како би избегао да га додирују, Симеон је тражио да му буде направљен стуб на коме би стално боравио. Тек је пети стуб био довољне висине, 16 метара, а и око њега су постављене две камене ограде. Са стуба је непорочник проповедао, ту се налазило и мало склониште које је користио за молитву.

 

Верници Светом Симеону Столпнику приписују власт над животињама, чак и опасним попут тигра, али и пророчанске моћи. Веровало се и да је могао да преобрати окореле разбојнике.

 

Према сиријској верзији житија, монах је имао велики утицај на византијске цареве Теодосија ИИ (408-450) и Маркијана (450-457). О Симеону је шпански режисер Луис Буњуел снимио 1965. играни филм “Симон Пустињак”.

 

Српска православна црква слави Светог Симеона Столпника 1. септембра по црквеном, а 14. септембра по грегоријанском календару.

                                      

  dkdkkkdkdkdkd                                   

Црква Калб Луз

 

Расправља се о годинама изградње цркве Калб Луз. Неки археолози кажу да је то било око 480. године нове ере. Жорж Тчаленко (1905-1987), пионир истраживања у овом делу Сирији, сматра да је цркве морала да буде саграђена пре 469. године.

 

Калб Луз је прва у Сирији широка базилика у којој су стубови, који у класичној византинској црквеној архитектури одвајају лађу од пролаза, замењени ниским подупирачима и узвишеним луковима стварајући утисак проширеног простора. Та црква је “почетак новог поглавља у светској архитектури,” написала је 1905. Гертуда Маргарет Лутијен Бел (1868 —1926), британски дипломата на Блиском истоку, истраживач и археолог.

 

Када је Гертруда Бел први пут угледала цркву Калб Луз, описала је њено “високо предворје, широке просторе између стубова на црквеном броду, апсиду украшену пиластерима, ненадмашну лепоту декорације и истинску пропорцију очувану у сваком делу … ово је последња реч у историји сиријске архитектуре, изречена на крају векова прегалаштва … Префињена и једноставна лепота романског стила рођена је у северној Сирији” написала је Бел у њеној књизи “Пустиња и засејано” ("The Desert and the Sown"). Касније су цркву опсежније истраживали научници попут поменутог Тчаленка, Џорџа Тејта и Жан-Пјер Содинија.

 

Црква представља, укратно, пун развој сиријског стила, као изданка вазантијских модела. Наговештава многе одлике које ће наћи пут до Европе у периоду романског грађевинског стила, нарочито драматични улазни лукови и две бочне троспратне куле.

 

Улаз у ову базилику је надкриљен полукружним луком над којим је тераса. Обнове главног лука указују како је сиријска опседнутост тим елементом, упорним настојањима после неколико векова доведена до врхунца.

 

Спољашност цркве одликују улаз са троделним вратима и новоразвијени завојити украси који обкриљују прозоре. Апсида је полукружна унутра и споља, за разлику од већине савремених цркава. Потоње следе стил полукружне апсиде унутар спољног правоугаоног облика богомоље.

 

 Средишњи простор цркве деле три широка лука који носе прозорски спрат и кров. Како би издржали терет зидова на критичним местима, коришћени су релативно витки стубови. Градећи стране бродице са равним кровом, неимари су прозорским спратовима дозвољавали улазак знатно више светлости у цркви. Опет, прозорски спратови су одвојени малим заградама и колонадама.

 

 

 Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено четвртак, 09 мај 2019 14:00
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Више из ове категорије « Чачак добија скијалиште?

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија