Није било разбацивања и јефтине бљештавости док су председник Србије Томислав Николић и председник и извршни директор Салим групе Антони Салим пресецали врпцу пред улазом у модерно светло постројење црвено-белих боја, попут индонежанске националне заставе, фабрике ИндоАдриатик Индастри ((IndoAdriatic lndustry), лиценцираног произвођача инстант нудли трговинске марке Индомие.
Можда и зато пажњу није претерано привукао значај првог великог индонежанског улагања у Србији. Капиталом инвеститора из Индонезије су купљене машине у Јапану, на којима запослени из Инђије и околине прерађују сировине локалних пољопривредника и коопераната у производ који ће бити извожен у регион, Европску унију, Сједињене Америчке Државе и даље у свет. Речју, развојна шанса за домаћу привреду.
ИндоАдриатик индастри је после непуне две године градње добила у индустријској зони у Инђији дом који планира да убрзано шири. “Када будете дошли за годину дана, нећете препознати ово место,” казао ми је директор фабрике Хасан Ал Шараф.
У одлучност и умеће директора Шарафа, пореклом из Палестине, не треба сумњати. Он већ води, такође, Индофудову (Indofood) фабрику у Сирији. “Фабрика ради сво време рата,” казао је Шараф.
На питање како то успева у готово шестогодишњем хаосу блискоисточне државе, објаснио је: “Све стране имају интерес… Једном месечно када треба да фабрика обнови производњу, примирје се поштује. Свима су потребне Инфофудове нудле”, са осмехом је коментарисао Ал Шараф.
Шта је Салим група
Није било много интересовања у широј јавности ни ко је Салим група, нити њен челник, Антони Салим, који својим непосредним понашањем није одавао трећег најбогатијег Индонежанина, у нације од 255 милиона људи и осмој најмоћнијој привреди у свету (преко три билиона долара у 2016, по процени Међународног монетарног фонда, или 11,633 долара у просеку по становнику) мерено паритетом куповне моћи (PPP, према тржишним ценама). Салим 67-годишњак и његова породица имају имовину, према америчком магазину Форбс, вредну 5,4 милијарде долара широм Индонезије, Сингапура, Народне Републике Кине, Аустралије, Блиског Истока и Африке.
Салим група је највећи конгломерат у Индонезији и један од највећих у Југоисточној Азији. Група има више од 30 компанија и низ пословних активности, од прехрамбене индустрије, до хотелске, некретнина, банкарства, однедавно И у телекомуникацијама и природним сировинама. Индофуд Суксес Макмур, највећи произвођач нудли на свету (власник ИндоАдриатик индастри) и Богасари, велики млинар брашна. Салим Група поседује око 1.000 квадратних километара плантажа палминог уља, те концесије за сечу познатих индонежанских тропских шума.
Групу је у октобру 1972. одновао својевремени досељеник из јужне Кине Лијем Сие Лионг, касније Судоно Салим (1916–2012). Лијем, некада други најбогатији човек у Азији после султана од Брунеја, можда је био најпознатији Кинез у дијаспори.
Развојни пут Судоно Салима
Лијем је као 19-тогодишњак напустио родни град Кукинг у јужној кинеској провиници Фуђијан да би се придружио брату и зету на северу Суматре, највећег острва у Индонезији, тада драгоценој холанској колонији. Лијем тешко да је имао неки новчић са собом. Но, јесте поседовао везе, породичне и још важније из Фуђијана. За Лијема и њему сличне, Индонезија је била Елдорадо.
Судоно Салим је разгранао пословање Салим групе са трговине уљем од кикирикија на тржиште каранфилића. Ово је расло брзо зато што се каранфилићи користе као додатак индонежанској врсти цигарета кретек. Користећи поморске везе међу Фуђијанцима, Судоно је успевао да за индонежанске фабрике добије више каранфилића, брже и јефтиније од конкурената. Убрзо је постао милионер.
Но, велики Салимов пробој се догодио у време индонежанске ослободилачке бробе против Холанжана током Другог светског рата (1941-1945). Промућурни Судоно је видео у ком правци ветрови дувају па је почео да мрежу своје трговачке империје користи као помоћ индонежанском покрету за независност, шверцујући следовања, а према неким извештајима и оружје устаницима. При томе је био довољно опрезан да не привуче пажњу колонизатора и ризикује депортацију у домовину. Тада је Судоно упознао и младог устаничког официра Сухарта, који ће две деценије касније доћи на чело Индонезије.
Судону је патриотизам добро дошао после ослобођења 1945. Управљање неким од конфискованих холандских предузећа прешло је у руке Салим групе. Његово пословање је преузело много од холандске иновине и стекло монопол на тршишту каранфилића.
Пошто се 1952, преселио у главни град Џакарту, Судоно је успоставио пословне везе са кинеским бизнисменима у Сингапуру и Хонгконгу. Његова фабрика сапуна је постала један од главних снабдевача индонежанске армије. Касније се ширио у текстилну индустрију и банкарство у коме је створио највећу приватну банку у земљи – Централну банку Азије (BCA).
Салим група је после интеграција стекла 1968. монопол на увоз каранфилића. Богасари, заједничко предузеће са још једним Кинезом, израсло је у највећег произвођача брашна у земљи која се приближавала бројци од 200 милиона становника. Гиганта производње цемента Индоцемент је основао 1973. Индофуд, произвођача нудли, које би ми вероватно звали макаронице, опет највећег у Индонезији, утемељио је 1990.
Речју, имовина Салим групе је 1997. вредела 20 милијарди долара, а у њених преко 500 компанија је радило више од 200.000 Индонежана. Салим група је доминирала индонезијском привредом.
Судоно Салим је поседовао пословно оштроумље, вештину, инстинкт, способност успостављања пословних веза, таленат бирања правих пословних партнера и способност да придобије поверење људи, укључујући председника Сухарта и друге генерале. На руку су му ишле и сретне околности.
Судонова веза са Сухартом је значила добре услове за производе Салим Групе. Њих двојица су били повезани обострано корисним односима. Сухарту је био потребан почетни капитал за економски развој, јер је средином 1960-тих влада била спутана кризом ликвидности и да би задржала војску лојалном. Судоно је својим великом пословном проницљивошћу и приступом фондовима у иностранству био подобан да постане најбољи Сухартов пословни “пајташ” који, будући да је потомак Кинеза, није представљао никакву политичку претњу за шефа државе.
Салим група и финансијска криза у Азији
Међутим, азијска финансијска криза 1998, која се поклопила са падом режима дугогодишњег председника Сухарта, довела је конгломерат скоро до пропасти. Конгломерат је упао у дуг од 4,8 милијарди долара и морао је да препусти влади контролу над BCA.
Током немира у Џакарти који су довели до Сухартовог пада, демонстранти су запалили Судонову кућу и он је морао да бежи у Сингапор. Ту је 2012. умро у 96 години.
Судоно јесте изгубио већину свог пословног иметка, готово 300.000 хектара уљаних палми, компаније за производњу аутомобила и јестивог уља, цемента. Морао је да заложи стотине компанија, вредних више од 5,5 милијарди долара влади за покривање дугова нагомиланих током економске кризе. Већина аналитичара и политичара тада је предвиђала да ће политички притисак и демонстрације дословно помести сву Судонову имовину и срушити Салим групу.
Но, после кризе су Судоно Салим и његов наследник, трећи син Антони доказали да Салим група може напредовати и без заштитника. Као што је Антони једном приликом рекао, његов отац и он су у раним данима имали повољан приступ капиталу, али заслугу не би требало приписивати искључиво прикупљању финансијских средстава. Битно је шта се потом догађа.
У време Сухарта, било је много људи који су имали исти приступ капиталу, али они нису с њим правилно управљали. Судоно је једном приликом рекао писцима књиге о Салим групи да је био успешан јер су му се “коцкице сложиле”. Био је на прави човек на правом месту, у право време и имао је праве везе. “Користио је своју историјску предодређеност добро у изградњи његове пословне империје,” написао је један новинар после Лијемове смрти.
Извор: Кућа добрих вести