Из повремених сусрета, група самоподршке и радионица постепено су се развиле целодневне активности, а рад се садржински проширио и обухватио готово све сегменте живота особа са сметњама у развоју.

Од 2010. године носe назив Удружење за помоћ особама са сметњама у развоју Стари град – ЖИВИМО ЗАЈЕДНО.

Удружење за помоћ особама са сметњама у развоју Стари град "Живимо заједно" сваке године на Дан планете земље организовало је дружење у Голубинцима.

Ове године, организацију је преузео огранак Удружење "Живимо заједно - Оаза Голубинци"

Ова манифестација подржана је од стране Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Секретаријата за социјалну заштиту града Београда.

Деца са сметњама у развоју имала су прилику да се друже, уче вештинама за живот, размењују енергију и искуства.

Сађење цвећа, рециклажа, сецкање гранчица, шах, пикадо, кошарка, стони тенис, боћање, ликовна радионица, такмичење у спремању котлића, музичко-забавни програм, само је део богатог садржаја.

Животна и радна заједница за особе са инвалидитетом је настала као одговор на снажну потребу да се развије нови облик друштвене подршке који ће обезбедити услове за осамостаљивање особа са инвалидитетом, њихов останак у природној заједници, за превенцију институционализације и деинституционализацију ових људи.

Заједница у Голубинцима је припремана од 2013. године и отворена 22. априла 2014. године, уз помоћ организација Пријатељи учења Рудолфа Штајнера из Берлина, ДЕЛТА Фондације, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и других донатора.

ОАЗА пружа могућност привременог, повременог или трајног боравка особа са инвалидитетом у овој заједници, са циљем развоја њихове самосталности у животу и раду. Развој овакве заједнице представља иновативан модел заштите особа са инвалидитетом применљив и у другим срединама и у раду са другим рањивим групама и групама у ризику.

Нешто више о удружењу испричао нам је оснивач Удружења „Живимо заједно“ Дејан Козић. Он је удружење основао заједно са својом супругом.

„Још 2000 године постојала је нека идеја да направимо нешто за особе са сметњама у развоју јер су биле свуда видљиве, а слабо препознате њихове потребе у друштву. И тако смо изабрали 22. април Дан планете земље. Датум нам је био близак и одредили смо да то буде тај дан. Одлучили смо да се бавимо екологијом, донели машине за рециклажу, да народ мало едикујемо и то је било то“, каже Козић.

Тих ранијих година добијали су подршку и државе.

„Други догађај је био 2001. године када смо успели да од железнице успели даобијемо воз, који је стајао од Суботице до Београда и сакупљао децу. Око 800 особа са инвалидитетом дошло је у Београд. Сећам се да је у Утиску недеље Миленко Дерета рекао да му је то био утисак недеље. Да се окупило 1.500 деце на Тргу републике.

Према његовим речима, ти скупови су баш били лепи. Ту су многи учестоввали са представама, пробама, рецитацијама. Иако је Удружење опредељено за рад са особама са сметњама у развоју, долазила су и друга деца са инвалидитетом. То је био значајан скуп.

Међутим, Трг републике није било могуће увек добити за организацију.

Због тога су Голубинце били друга идеална локација.

„Долазак у Голубинце био је први пут 2017. године. Ево сада, видите, дошли су људи са разних страна. Из Петровца на Малви, Шапца, Велике Плане, Војводине, других градова. Ту нису само деца, већ је дошао и заменик директора из Републичког завода за социјалну заштиту, академици, секретари савеза на републичком нивоу, а највише деце дошло је из Београда јер је наше матично удружење у Београду“, истиче Козић.

Школа животних вештина

Козић истиче да је огранак у Голубинцима направљен са немером да ово место буде место сусрета и буђења. Ту имају више од 30 особа са инвалидитетом које прате и посећују.

„Овде се спроводи једна школа животних вештина. Деца се по први пут одвајају од куће, иду да путују негде. Ту остају по десетак дана и баве се свим овим пословима. Иду у продавнице, хране животиње, кувају и перу. Кад се врате кући родитељи су изненађени да сами намештају кревет, перу прозоре“, прича нам Козић.

Он додаје да није увек лако обезбедити финансије за оваква дружења. У почетку су то све радили он и његова породица уз помоћ родитеља деце.

„До сада сам то радио ја и моја породица. Родитељи су финансирали тај боравак, трошкови хигијене, значајни су ту и рачуну за грејање и тако даље. Сада смо примили човека у стални радни однос засада на годину дана видећемо како да продужимо његов ангажман даље, јер се стварно много труди и одличан је у раду са децом. Овде треба да буде домаћин и неко ко је посвећен. Имамо план да овде долазе различита удружења, деца са својим васпитачима да бораве десет дана и да ово буде нека врста кампа. Да уче да се осамостаљују док не препознају да могу сами да бораве. Ми имамо податак да се од укупног броја деце која су овде боравила 60 одсто осамосталила и прошла ову школу вештине“, објашњава Козић.

Он истиче да све ово ради из хуманих разлога а и сам има ћерку која је аутистична. Купили су и кућу у Голубинцима. Све је у власништву удружеа а цео пројекат је финансирала Немачка влада. Добили су грант од 50.000 евра и имали су за задатак да купе две куће.

„То је била препорука јер смо ми организовали неку врсту становања и Немци су схватили да ми то вешто радимо. Имали смо посете из Немачке директора неких институција да виде шта то радимо, како успевамо. Закључили су да ја то радим по неким принципима педагогије, што је врло значајно код њих“, истиче наш саговорник.

На наше питање шта би препоручио нашим читаоцима, каже да свако може да помогне на неки начин, само ако хоће. У Голубинцима већ више фирми има организоване доласке запослених. Козић истиче Народну банку Србије као добар пример чији запослени донесу храну, фарбају, крече и раде све што је потребно. За ову годину најављени су запослени из комуналних предузећа.

„Правили смо и међународни камп у коме је учечствовало 12 земаља, у трајању од десет дана. Али свакако ми имамо мали број људи који овде раде и увек су нам потребни волонтери. Договорили смо да будемо и научна база за Дефектолошки факултет. И они долазе овде и раде директно са децом. Кажу неки од тих студената – сад знам шта учим, зашто учим и шта ћу да радим у животу“, закључује Козић.

Извор: Кућа добрих вести